Ministarska prava važnija od prava građana

Bilo je to sasvim očekivano, jer su se već oglasile razne međunarodne organizacije koje se takođe bave ljudskim pravima, u užem smislu, u oblasti medija, odnosno slobodne razmene informacija i podrške demokratskoj javnoj sferi. Ali sadržaj Biltena našeg Helsinškog odbora je sasvim neočekivan. Za razliku od Organizacije medija jugoistočne Evrope (SEEMO, Beč), Evropskog instituta za medije, Međunarodne federacije novinara (IFJ, Brisel), pa i misije OEBS u Srbiji, koji ukazuju na neusaglašenost Predloga zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju sa evropskim, demokratskim standardima, kao i na mogućnost drastičnog kršenja ljudskih prava u ovoj oblasti, srpski Helsinški odbor podržava predložene izmene. Ova organizacija je zabrinuta zbog „opstrukcije“ koja se čak i u samim organima vlasti pojavila u odnosu na predlog izmena, a čiji je namera, po shvatanju HO: „da spreči konstantnu kampanju na pojedine članove vlade i političare, posebno nosioce ekonomske i proevropske reformske politike“.

Ovakva neverovatna reakcija prosto dovodi u situaciju primaoce Biltena, koji se distribuira elektronskom poštom, da posumnjaju u verodostojnost, da pomisle da nekakvi bezobzirni hakeri žele da osramote jednu uglednu organizaciju, da je to možda podmetačina neke neofašističke organizacije koja želi da oblati svog ljutog protivnika.

Kako je moguće da HO ne vidi u predloženim izmenama zakona odredbe koje predviđaju gašenje medija iz razloga koji su nedopustivi u demokratskom društvu? Kako je moguće da prenebregava mogućnost cenzure i autocenzure koji su pogubni za slobodno informisanje koje je jedno od osnovnih ljudskih prava? Pretpostavka nevinosti, zaštita dece i uopšte ličnih prava, jesu takođe vrednosti koje se u demokratskom društvu štite, ali su ona već obuhvaćena postojećim Zakonom o javnom informisanju, nisu izostala, nisu zaboravljena. Kazne su možda male i treba ih povećati, ali ne tako da se sruši sve, pa i ono što se brani. Ali HO se u citiranom delu pre svega brine za članove vlade, ministre, za njihovu zaštitu od neprincipijelnih medija. Takvih medija ima i protiv njihovih metoda se treba boriti, ali i ministara koji zaslužuju kritiku i po neku javnu packu, takođe ima. Zar HO ne zna za demokratski standard savremenog sveta da su nosioci javnih funkcija manje zaštićeni u javnoj sferi nego ostali građani, upravo zato što oni mnogo više utiču na naše živote, na društvene procese, imaju privilegije i velike prihode, zapošljavaju članove svojih stranaka i ljude iz svojih okruženja na mestima koja obezbeđuju više hiljada evra mesečno.

Ne pomaže u ovom trenutku podsećanje da naša tranzicija ne ide baš najboljim putem, da su mnogi ljudi iz Miloševićevih vremena i danas uticajni, da se nismo dovoljno bavili bliskom prošlošću i da se RTS nije dokraja transformisao u javni servis. Licemerno je obrušavanje na Ljiljanu Smajlović i UNS u momentu kada oni, nažalost, mnogo bolje od NUNS-a, rade ono što treba raditi. Helsinški odbor, kako mnogi razumeju suštinu ove organizacije, nije nastao da brani vlade i ministre od medija i građana, već mnogo više sasvim obrnuto. Uostalom kakva je to reformska i proevropska vlada koja predlaže antireformske i antievropske zakone.

U našem medijskom prostoru ima mnogo prljavštine, namernog kršenja profesionalnih i etičkih standarda, ugrožavanja prava ljudi. Ali van svake sumnje je da država, dakle vlast, najviše krši i standarde i zakone u ovoj oblasti. I to je krenulo još sa vladavinom DOS-a čiji period HO glorifikuje tvrdnjom da „Pokušaj Đinđićeve vlade da uredi medijsku sferu nije uspeo upravo zato što su se svi Miloševićevi mediji proglasili nezavisnim…“. Ovakva konstatacija višestruko nije tačna. Nije postojao nikakav pokušaj Đinđićeve vlade da uredi medijsku sferu. Poznato je da, po dolasku DOS-a na vlast, godinu i po dana nije postojao nijedan državni organ koji bi se bavio medijima, već je tek posle mnogo vremena Ministarstvu kulture pridodat ovaj resor, a u Ministarstvo dovedena samo jedna osoba koja se nikada nije bavila medijima, da to počne da radi. Inicijativu za pripremu medijskih zakona pokrenuo je civilni sektor, a radnu grupu osnovale su ugledne nevladine organizacije: NUNS, ANEM, Beogradski centar za ljudska prava i JUKOM. Predstavnici ovih organizacija, koji su veoma teško nalazili zajednički jezik sa tadašnjom vladom, u stalnoj saradnji sa najvećim evropskim ekspertima za medijsku regulativu, bavili su se implementacijom kriterijuma i standarda, a ne oni „koji su trebali proći proces lustracije…“, kako to tvrdi HO. Ali predlozi zakona ove grupe filtrirani su, menjani i kršeni od strane vlasti. Prvi put kada je, pre izglasavanja Zakona o radiodifuziji, ta vlada koju hvali HO drastično izmenila strukturu Saveta RRA omogućivši i dalje uticaj vlasti na „nezavisno regulatorno telo“. Zatim se DOS proslavio nezakonitim izglasavanjem Cekića, Cvetkovića i Radenovića, za članove pomenutog saveta, a posle višemesečne reakcije medija, stručne i opšte javnosti još jednom potvrdio njihov izbor. Narednih godina i narednih vlada nastavilo se sa kršenjem zakona, o čemu je više puta bilo reči.

Tako smo došli ponovo do Rubikona za koji nije sigurno da ćemo ga preći. Štiteći jedna prava, došli smo u situaciju da ugrozimo mnogo veća prava i omogućimo političarima da i dalje nesmetano haraju medijskim prostorom, što je jedna od najvećih opasnosti po demokratsko društvo. Organizacija kao što je Helsinški odbor, podržavajući jedan poguban predlog, ruši nadu ljudi željnih slobode i demokratije i nagoveštava onu vrstu sopstvene politizacije koja neminovno dovodi do pitanja – nevladina organizacija? – ljudska prava? Ako ništa drugo aktivisti HO bi trebalo da objasne, kako se baviti zločinima počinjenim u minulim ratovima, kada oni nisu na sudovima dokazani, a za pretpostavku nevinosti su zaprećene enormne kazne?