djurica grga

Lične kompetencije koje je tokom radnog veka razvio, način rada i komunikacija sa akademskom zajednicom, te rezultati koje je do sada ostvario nedvosmisleno potvrđuju da nagomilani problemi u oblasti obrazovanja, nauke, umetnosti prevazilaze njegove sposobnosti. Nije isto voditi svoju srednju privatnu školu i izuzetno važan sektor kakav je obrazovanje i nauka. Svestan i sam navedenih činjenica, svojski se trudi da opravda nezasluženo dobijen portfelj. Važnije mu je da zadovoljan bude „Veliki Tata“ od svih zaposlenih u obrazovanju i nauci. Intervju koji je dao televiziji N1 je potvrdio da u tom naumu ne bira sredstva, i da je spreman da vređa i omalovažava sve one koji su drugačijih pogleda.

Nekompetentni ministar dozvoljava sebi da ocenjuje prosvetne, naučne i umetničke kompetencije „nepodobnih pojedinaca“. Zaboravljajući pritom da je njihov rad verifikovan od kompetentnih tela, sastavljenih od stručnjaka iz užih oblasti kojima se bave. Upravo ta činjenica im daje pravo da formiraju i izraze svoje stavove, da razvijaju i podstiču kritičko mišljenje. Napokon, oni to rade javno, potpisujući se punim imenom i prezimenom zato što su spremni da se bore za osnovne uslove u kojima može da se radi, stvara i živi od postignutih rezultata. Takvi ljudi kada imaju pristojne uslove, rade u tišini, jer im buka smeta. Sada ne ćute. Znači da im nije dobro. To bi morao da zna ministar, ali i onaj ko mu je to mesto dodelio. Nemušti prekor i pravdanje ministrove izjave od strane predsednika su samo još jedan dokaz hipokrizije i licemerja vlasti i društva u kome živimo. Nažalost, to je samo jedna strana medalje. Druga je možda još tamnija.

Kada ulica ostane jedini prostor za očuvanje građanskih sloboda, znači da su suspendovana sva druga prava, devastirane demokratske procedure i sve institucije. Stiče se utisak da nam je ministar ciljajući nešto sasvim drugo, bez namere, pogodio u srž problema. Naime, obrušavajući se na deo akademske zajednice, koja mu nije po meri, kategorišući ih kao ljude bez „značaja“, „penzionere“ i „početnike“, manje vredne samo zato što su izrazili stav koji je suprotan vladajućem, nehotično je osvetlio i drugi deo scene. Onaj deo u kome se nalaze „značajni“ i više vredni, odnosno svi oni koji se dobro vladaju i pravilno postupaju, što podrazumeva da podržavaju ili bar ćuteći štite vlast („u ćutanju je sigurnost“, I. Andrić).

Deo apologeta aktuelne vlasti, to radi javno, potpisima ili kroz kampanju, što je sasvim legitimno. Postoji i onaj deo koji uporno ćuti na sve sto nam se događa, što je takođe njihovo legitimno pravo i njihova privatna stvar. Pored pomenutih postoji značajna grupa koja dosledno i „mudro“ ćuti, ali to radi sa visokih rukovodećih položaja akademskih institucija ove države. Sa mesta koja ih obavezuju da lični interes podrede opštem i budu spremni da se nepokolebljivo suprotstave svakoj sili koja to ugrožava, makar bila i od same države i njenih predstavnika. Ćute a trebalo bi da budu najglasniji i najodlučniji u odbrani svega onog što stoji u proglasu univerzitetske podrške protestima građana ove zemlje. Njihovim odbijanjem da se uključe u aktuelne događaje, sužen je prostor i zaustavljena normalna komunikacija, ugušeno kritičko mišljenje na univerzitetima, isključena javnost, što je širom otvorilo vrata svim mogućim zloupotrebama i manipulacijama.

Zamislite koliko bi jednostavnije bilo da je javna rasprava Zakona o visokom obrazovanju regularno sprovedena, a ne onako traljavo i pro forme. Da se na vreme osionoj vlasti jasno stavilo do znanja da je novi Zakon od posebnog značaja za rad Univerziteta, i da iza uloženih amandmana stoji autoritet Univerzitet u Beogradu građen na stručnosti, etici, ugledu sticanom u zemlji i inostranstvu. Da postoje granice koje se ne prelaze. Da su, možda, i „beznačajni“ svojim radom i referencama doprineli uspesima univerziteta. Da „muftijini amandmani“ sklepani preko noći nisu smeli ući u proceduru po mnogim zakonskim osnovama. Da rektorska mafija ne postoji i da se takve izjave moraju sankcionisati, pre svega zbog interesa celog društva, države, institucija, ali i pojedinaca. Trebalo je na vreme govoriti jer „položaj obavezuje“. Ima mnogo primera kada su ćutali oni koji to ne bi smeli. Ćute i sad. Da bi u ministrovim očima ostali „značajni“? Ćute i namerno zaboravljaju da je ministar samo smenjivi birokrata u državnoj službi.

Sećamo li se nekog značajnog ministra prosvete iz poslednjih decenija? Možda po nekom gafu, retko po rezultatima. Karijere su im počinjale i završavale se partijskim odlukama, struka se nije pitala. Za razliku od njihovih, vrhunske akademske karijere se strpljivo i dugotrajno grade i često traju i posle prestanka života tih ličnosti. Postaju deo istorije i nasleđa ovog naroda. Nikada na ovim prostorima vremena nisu bila laka, ali časnih karijera je na sreću bilo mnogo. O tome treba misliti na vreme.

Zašto je teško braniti istinu, pravdu, pravo, slobodu govora, pravo na normalan život, na sopstveni izbor? Zar to nisu principi na kojima počiva akademska zajednica? I zar nije normalno da oni koji stoje na čelu akademskih institucija najglasnije promovišu te vrednosti. Nije teško oglasiti se, podržati kolege koji tako misle. Ministar je sve potpisnike podelio u tri kategorije sa zajedničkim kvalifikativom da su manje vredni. Onim, po ministru, „beznačajnim“ podrška je najmanje potrebna, jer su u dobrim istraživačkim godinama i imaju rezultate koji ih sami brane. Kad već ministar sam to ne zna, treba mu reći da nije pristojno vređati penzionere, posebno sa pozicije vlasti. Završili su časno radni vek i stekli zasluženu penziju. Imaju lični integritet i ostvarene rezultate, ali i pravo na poštovanje. Nekima su bili učitelji, možda uzori, podrška, mentori. Neki “ značajan“ član akademske zajednice se možda baš na njihovim ramenima vinuo do te „značajnosti“. Dobro bi bilo da im, za početak, bar odbranimo čast kad već nismo zarađene penzije. Zar da ih ćuteći precrtamo?

Najranjivija grupacija su mladi na početku karijere, koje je ministar pežorativno nazvao „početnici“. Šta reći tim entuzijastima pred kojima stoje mnogi izazovi i katastrofalni uslovi u kojima treba da žive i rade? Svakako ne ono što im je poručila vlast preko ministra. Za početak im treba reći da jesu jedna od poslednjih šansi ove zemlje da se stvari promene i krenu nabolje. Treba da znaju da su budućnost ove zemlje zato što su spremni da rade, misle svojom glavom, da sami kreiraju ambijent u kome će živeti i ostvarivati svoje ideje. Pošto im tek predstoji marš kroz institucije sistema, potrebna im je pravovremena, iskrena i stručna podrška mnogih. Posebno onih koji se nalaze na čelu tih institucija, upravo onih koji svojim ćutanjem i nečinjenjem, svesno ili ne, ugrožavaju opstanak ove države. Napredno društvo bez početnika i mladih ne postoji. Zbog dugogodišnjeg ćutanja došli smo u situaciji da samo verbalna podrška više nije dovoljna. Vreme je da se nešto učini; za početak da se čvrsto stane uz svoj podmladak, uz budućnost ove države. Još mnogo značajnije da se čelna mesta institucija privremeno zamene mestima na čelu kolone tih ministrovih „početnika“ koji će najviše i najduže trpeti posledice ovakvih autokratskih politika, da ne bi i oni, poput mnogih pre njih, uskoro pobegli od ovog nakaradnog sistema u kome živimo.

 Autor je redovni profesor Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Povezani tekstovi