Pomama za nacionalizmom među mladima je zaista normalna pojava. Toliko normalna da je biti drugačiji od toga skroz nenormalno, da ne kažem passe.
Međutim, današnja nacionalistička omladina ne želi baš da drži šubaru na glavi, bradu do kolena i da ne pere zube.
Ona danas pazi o svojoj higijeni, svojim noktima, izgledu, redovno ide kod frizera, a ni dlake po licu nisu baš toliko guste. Stoga, najklasičniji primer ćosavog i ogorčenog buzdovana jeste onaj sa ćirilično ispisanim imenom i prezimenom na svim virtuelnim mrežama, koji već posle treće čašice guguče da će dogodine biti u Prizrenu, a istina je da nikada nije otišao južnije od LJiga.
NJegova moda se ne sastoji baš od folklornih nošnji, već od takozvane otadžbinske mode gde uglavnom piše „Nema predaje“, „Kosovo je Srbija“, „Sloboda ili smrt“ i ona najgora od svih „Hvala Bogu što sam Srbin“.
Iskustvo je pokazalo da takvim ljudima nije potreban odgovor, stav, rešenje, opravdanje ili bilo šta slično za bilo šta. Jok, njihova percepcija je već dovoljno okupana raznim mitološkim, bajkovitim i epskim sapunicama, tako da sve ostalo detektuju kao petokolonašku šugu. Sve te floskule o mladim nadama koje samo što ne procvetaju i ne izvade nas iz fekalija Vučićeve Srbije zapravo su jedna golema iluzija, koja će nam se u ne tako dalekoj budućnosti obiti o glavu.
Jer isti ti milenijaški šovinisti uljudno obrijani, američki obučeni, i namirisani poput pariske noći, oni se i dalje šizofreno pozivaju na bratstvo sa Rusima, iako tamo ne žele da žive, za iskorenjivanje komunista i liberala, koje nikada nisu ni upoznali, i sveopšte ratovanje sa susedima, što se nekako i podrazumeva.
Bez obzira što pojma nemaju o čemu pričaju, svi oni pokušavaju na sve moguće načine da izraze svoju romansiranu i vanzemaljsku povezanost sa dalekom prošlošću, i zbog svega toga, oni ostaju zaglavljeni u mračnom lavirintu sa svojim precima, vrtoglavo jureći za grobom njihovih velikosrpskih gurua.
Svi ti jednostrani šabloni o očuvanju istorijskih stratišta, ratnohuškačke vere i patrijarhalne tradicije, koja nikome dobro ništa nije učinila, samo su razna sredstva opravdanja za iskaljivanja viševekovne isfrustriranosti zbog nemoći da svoju mladost usmere prema nečemu racionalnom. Da ne kažem zabavnom.
I zbog svega toga, mladi džedaji Velike Srbije daju rezultate kroz sve prethodne godine: Kosovo za patike; pozivanje na hiljadugodišnje sveto srpsko carstvo; verovanje u to da su svi sišli sa neba pokretnim stepenicama; preokupiranost tuđim avlijama; lomljenje Beograda zbog ratnih zločinaca i Prajda, opsedanje festivala „Mirdita, dobar dan!“; linčovanje pekare Albanca u Borči…
Zato su nam i Instagrami i Fejsbuci puni slika omladine na tenku ispred Marakane.
Jer, dragi moji, sve su to plodovi tridesetogodišnjeg ukuvavanja Zla koje ovde poput onog klovna Pennywisea iz Kingovog romana proždire mladost ove zlokobne države. Taj isti klovn progoni sve one koji pokušavaju da mu se odupru. Sve one koji se bore do poslednjeg daha protiv svih tih ispranih mozgova, bezumnih krvoloka i opskurnih nacoša. Koji ne žele da se pomire sa činjenicom da su ovde Zlo i Strah pobedili.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
