Foto: Freeimages/cierpki

Politička uloga univerziteta počinje u trenutku njegovog uključivanja u zbivanja u društvu, u slučaju dramatične situacije koja se manifestuje opštom konfuzijom i očekivanjem nekog raspleta. U tom trenutku, univerzitet može postati katalizator zbivanja u društvu u celini.

Istorijat univerziteta u Srbiji pokazuje da je u nekim periodima njegova politička uloga bila vrlo značajna. Dobro je poznato koliko je bila burna istorija Srbije u 20. veku, što je uslovilo i burne reakcije univerziteta u nekim periodima. Periodi relativne stabilnosti su bili kratkotrajni, jer su bili prekidani velikim potresima, najčešće ratovima – regionalnim ili svetskim.

Reakcija univerziteta je bilo i u periodima unutrašnje stabilnosti, ali i u periodima potresa. Univerzitet je ukazivao na društvene i političke probleme u državi, što je predstavljalo vid otpora aktuelnom režimu.

Politička i etička uloga univerziteta mogu se razmatrati kroz kratak pregled istorijata Beogradskog univerziteta. U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata, nesređene političke prilike u zemlji uticale su na život i rad univerziteta. Između dva rata univerzitet je postao centar levičarske i komunističke propagande i delovanja.

Posle Drugog svetskog rata, dolazak na vlast Komunističke partije i socijalističko uređenje države označili su radikalne promene ne samo u političkom i društvenom uređenju države, već i u svim oblastima društvenog života. Nov „socijalistički univerzitet“ podrazumevao je univerzitet bez autonomije, potpunu kontrolu partije i donošenje svih odluka mimo univerzitetskih vlasti i univerzitetske javnosti.

U istoriji evropskih univerziteta, 1968. godina zauzima vrlo istaknuto mesto. Te godine je došlo do velikih studentskih demonstracija u skoro svim zemljama zapadne Evrope. Univerzitetski zemljotres zahvatio je i Srbiju, sa epicentrom na Beogradskom univerzitetu. Ogromna energija univerzitetskog protesta je, nažalost, ugušena lukavim Titovim govorom, u kojem je istakao da su studenti u pravu. Međutim, uprkos političkom porazu, moralni efekat demonstracija 1968. godine je bio vrlo značajan, jer pokazao da se univerzitet može boriti protiv autoritarnog režima.

U kasnijem periodu treba pomenuti univerzitetski protest protiv usvajanja ustavnih promena 1991. godine. Na Pravnom fakultetu u Beogradu je organizovana javna diskusija o predloženim promenama Ustava. U ovoj diskusiji se posebno istakao profesor Mihailo Đurić, koji je veoma oštro kritikovao smisao i karakter predloženih ustavnih promena.

Potom je sledila društvena i politička represija, pri čemu je najveća žrtva bio Mihailo Đurić, koji je osuđen na zatvorsku kaznu. Ipak, i u ovom slučaju, moralni efekat univerzitetskog otpora je bio od velikog značaja.

Važan događaj u istorijatu Beogradskog univerziteta je Studentski protest 1996/97 godine, posle krađe lokalnih izbora u Srbiji. Najvažniju ulogu u protestu protiv režima Miloševića 1996/97 su imali studenti, uz aktivnu podršku svojih profesora. S obzirom na masovnost protesta zbog izborne krađe i permanentan porast tenzije u u društvu, Milošević je bio prinuđen da problem internacionalizuje.

Komisija OEBS je utvrdila da je Koalicija „Zajedno“ pobedila na lokalnim izborima u 13 gradova u Srbiji i u 9 beogradskih opština. To je bila velika politička i moralna pobeda univerziteta.

U kasnijim događajima treba pomenuti univerzitetski otpor protiv Zakona o univerzitetu, iz 1998. godine, kojim u potpunosti je ukinuta njegova autonomija. Veliki protesti u visokom školstvu nisu rodili plodom, zato je moralo da se sačeka totalni pad Miloševićevog režima 2000. godine. Posle 5. oktobra 2000. donet je novi Zakon o univerzitetu, u kojem je definisan kao autonomna naučna, odnosno umetnička i obrazovna ustanova, čime je formalno vraćena autonomija univerziteta.

Kroz kratak prikaz istorijata univerziteta u Beogradu može se videti da je bilo svetlih trenutaka moralnog i političkog otpora autoritarnim režimima. Da li u današnje vreme postoji svest o ulozi visokoškolske populacije za bilo kakve promene u društvu? Pri razmatranju mogućnosti političkog angažovanja univerziteta u ovom istorijskom trenutku treba imati u vidu neke specifičnosti univerzitetske sredine.

Nastavnici su opredeljeni za univerzitetsku karijeru, koja im je veoma bitna. Ova činjenica uslovljava i psihologiju većine nastavnika. Briga za karijeru podrazumeva i izbegavanje rizika koji bi je mogli ugroziti, a tu spada političko delovanje nastavnika. Taj rizik je od posebnog značaja u nedemokratskim društvima, u kojima ne postoje političke slobode i gde vlada jednoumlje. Otuda se javlja strah od gubitka stečenih pozicija, pa i gubitka posla na univerzitetu. Samo manji broj univerzitetskih nastavnika ima dovoljno lične hrabrosti i moralnog integriteta da iznese svoje političke stavove koji nisu u skladu zvaničnom linijom autoritarnog režima.

Većina se opredeljuje za ćutanje ili čak podržavanje političkih naloga vlasti i tako ulazi u zonu „akademskog beščašća“ (kako je to formulisala profesorka Turajlić).

Paradigmatičan primer akademskog beščašća odnosi se na slučaj doktorata Siniše Malog. Kao što je poznato, Nastavno – Naučno veće Fakulteta organizacionih nauka je prihvatilo izveštaj „međunarodne komisije“ da taj doktorat nije plagijat. Međutim, ispostavilo se da ta komisija nije kompetentna i nema adekvatni naučni kredibilitet. To ipak nije smetalo nastavnicima FON-a da prihvate izveštaj komisije.

Žalosna je činjenica da se sve to dogodilo na fakultetu koji je u novije vreme stekao nesporni profesionalni ugled. Kako posle ovoga nastavnici FON-a mogu pogledati u oči svojim studentima i kolegama sa drugih fakulteta?

Na kraju, treba istaći da se ne radi samo o jednom pojedinačnom slučaju jednog malog partijskog aparatčika, već to ima širi društveni značaj. Ukoliko na univerzitetu ne postoji suprotstavljanje jednom autokratskom režimu, čemu onda može da se nada ostali deo društva? Univerzitet, kao elitna društvena institucija, morao bi da bude uzor etičkog otpora svim zloupotrebama vlasti i ugrožavanja budućnosti mladih generacija.

Povezani tekstovi