Može li uvođenje policije u škole da reši problem nasilja?

Uvođenje policije u škole i povećanje broja pedagoga – psihologa samo je trenutno gašenje požara čime se trajnije ne rešava problem. Treba poći od ključnog činioca – porodice, jer u njoj se formira mlada ličnost.

„Kakva je porodica takav je i čovek koji je u njoj odrastao. Iskusnom pedagogu nije teško da oseti i shvati u kakvoj je porodici dete vaspitavano. Dete i porodica se ogledaju jedno u drugome. Uticaj porodice na dete snažniji od drugih vaspitnih uticaja, jer dete u porodici formira takve osobine koje se nigde drugde ne mogu formirati, porodica ga socijalizuje, fizički, moralno i radno formira“ (Podlasij, 2004).

Uloga porodice je najvažnija jer ona vaspitno deluje u najosetljivijem periodu dečjeg razvoja. Frojd je naglašavao da se ličnost formira najkasnije do sedme godine. Što se propusti tada, propušteno je zauvek, a kasnije mogu da dođu samo ispravke koje ne mogu da nadoknade ono što je propušteno u primarnoj fazi.

Često možemo čuti da se nedolično ponašanje učenika opravdava njegovim genetskim odlikama, „takav se rodio i takav će doveka ostati“.

Čak i Borislav Pekić kaže da je „čovek fragment prirode a ne vlastite istorije“, a to je samo delimično tačno, jer kad bi on bio potpuno u pravu, vaspitno delovanje bi bilo sasvim suvišno pošto je priroda sve unapred odredila. Priroda je svakog pojedinca darivala sposobnošću da može graditi drugu, novu prirodu prilagođavajući se kulturnim uslovima i formirajući sa kao ličnost.

Koliko pripada ljudskoj vrsti, dete, bar isto toliko, pripada i samome sebi. Ono samo sebe stvara, stvara čoveka. Zato je Frojd opet u pravu kad kaže da je dete otac čoveka. Mi bismo ovde dodali, radi rodne ravnopravnosti, da ono može biti i majka čoveka. Zato je taj porodični ambijent u kome dete oblikuje samo sebe izuzetno važan.

LJubav, ljubav, ljubav vaspitava. Vladeta Jerotić kaže: „Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen.“

LJubav prema detetu, ali i ljubav između supružnika. Dete je sunđer koji upija sve. Kad su u jednom vrtiću tražili od svakog deteta da kaže šta najviše želi, jedan dečkić je odgovorio „da se tata i mama ne svađaju“.

Važno pitanje: kako se rešavaju sporovi u porodici? Da li supružnici umeju da jedno drugo saslušaju i da se razložno dogovaraju. Kad u televizijskoj raspravi učesnici govore „jedan preko drugoga“, odmah zaključimo da u domaćem vaspitanju nisu stekli kulturu slušanja koja je uslov za svaki smisleni dijalog.

Ponašanje roditelja je etalon za formiranje dečjeg ponašanja. Karl Gustav Jung kaže: „Deca se vaspitavaju onim što roditelj jeste, a ne onim što govori.“ Vaspitanje dece jeste briga, ali slatka briga, zadovoljstvo. Bezdetni roditelji žele tu brigu pa idu na veštačko oplođavanje. Neke ankete pokazuju da su brakovi sa decom daleko sadržajniji i srećniji od onih bez dece.

A deca kojoj je u detinjstvu poklanjano više pažnje, u životu su srećnija i više će pažnje poklanjati svojoj deci. Polazište dobrog roditelja treba da bude: što je dobro za moje dete, dobro je i za mene.

Sve ovo što smo rekli ne znači da treba ispunjavati svaku detetovu želju. Prezaštićeno dete će u životu biti nesamostalan čovek. O vaspitnoj zapuštenossti, što je najveća greška u porodičnom vaspitanju, ne treba posebno govoriti. To je ono nezrelo razmišljanje roditelja „neka ga okolina (društvance) sređuje“. I roditeljska autoritarnost (treniranje strogoće) daje loš vaspitni rezultat.

Takva deca postaju nervozna i nesamopouzdana. Nije tako redak vaspitni pristup kod bogatijih roditelja koji pred svoju decu postavvljaju previsoke zahteve polazeći od rezona: neka moj sin – ćerka postigne ono što ja nisam postigao.

Toplo porodično gnezdo, pažnja, ljubav najbolji je vaspitni pristup. To je sigurna pomoć detetu da rodi čoveka.

Autor je profesor u penziji i član Srpske akademije obrazovanja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.