Nadležni u Nemanjinoj 11 već danima izbegavaju da nam odgovore kada, gde i pod kakvim okolnostima je vođen navodni razgovor republičkog i pokrajinskog premijera Mirka Cvetkovića i Bojana Pajtića o tom zakonu. Pajtićev šef kabineta kaže da je njegov nadređeni tog 12. septembra bio u Beogradu, ali da više od toga ne zna. Zašto je ovaj događaj, od pre „čak“ 11 dana, toliko bitan? Zbog toga jer su ovlašćeni predstavnici dve visoke institucije, kako je saopšteno, dogovorili suštinske izmene jednog od najvažnijih zakona, pri tom prekrajajući ranije donete odluke tih institucija, a potom za učinjeno nikome – a pre svega članovima svojih vlada i građanima – nisu položili račun. Naime, dvojica premijera su odlučili da „trguju“ izmenama, s jedne strane, Predloga zakona koji je utvrdila Vlada Srbije, a, s druge, odluke Vlade Vojvodine o amandmanima na taj akt. Dogovorili se partijski drugovi.

Javnosti navikloj na nenormalnosti raznih vrsta, možda najviše na političke, sve ovo ne mora biti poseban problem. Ali, samo noć pre navodnog sastanka Cvetković – Pajtić, telefonskim pozivima jednog državnog službenika otkazana je sednica Skupštine AP Vojvodine posvećena zakonu o javnoj svojini, zakazana za prepodne 12. septembra. Predsednik parlamenta Šandor Egereši (SVM) saopštio je da ga taj službenik, ispostavilo se uticajni član DS, o tome nije obavestio. Tako se u Srbiji, i Vojvodini, upravlja institucijama.

Kad smo već kod borbe za vojvođansku imovinu, pomenimo i sledeće. Predsednik LSV Nenad Čanak, rečit kakav je, dosetio se ovih dana u Skupštini Srbije da kaže kako punih 80 godina niko – zbog centralizovane države – nije ulagao u železničku infrastrukturu u Vojvodini, zbog čega bi ona sada trebalo da pripadne Pokrajini. A, šta ćemo s periodom 1974 – 1989, s punih 15 godina autonomaške uprave, kada je APV imala status maltene federalne jedinice? Zašto tada vojvođanske pruge nisu građene? Šta ih je tada kočilo? Na koga će da se vodi vlasništvo nije mala stvar, i nema razloga da Vojvodina za sebe ne traži što više, ali – za život građana mnogo je važnije šta ko s vlašću koju ima zapravo čini.