Najpre moramo da izbacimo đubre

Na njegovim ulicama možete sresti: pešake, korisnike gradskog prevoza i vozače. Pešaci su najsrećniji među beogradskim nesrećnicima. Ali samo ako je reč o pojedincima. Već kad se nalaze u parovima, Beograđani umeju da postanu opasni, o većim grupama da ne govorim. Međutim, kada landraju okolo bez potrebe da se pred nekim dokazuju, oni unaokolo zevaju poput predškolaca, pokušavajući u paklenom šarenilu beogradskih otužnih fasada, ulove neku uspomenu iz doba kada je Beograd bio normalniji i kada je život bio srećniji; a ako nisu iz Beograda, tada gledaju preko zidina njegovih oronulih zgrada, ka nebu, prisećajući se koliko je samo lepo, plavo i nedostižno, naročito kada je ispod takva tuga, kao što je beogradska.

Korisnici gradskog prevoza se namrštenih lica, zagnjurenih u mobilne telefone, voze tramvajima, trolejbusima i autobusima, kojih ima dovoljno, ali samo ako nije špic. LJude koji koriste gradski prevoz tamo očekuju džeparoši, koje je vlast častila načelnim oprostom grehova, usled čega im je biznis procvetao. U javnom prevozu umeju da se nađu i kontrolori, neprijatni i spremni na sukob sa usamljenim ženama, dok smrknute gromade testosterona bez očitane karte uglavnom vožnju provode bez trzavica. Vozači akaju bus kao da im je sve na svetu skrivio, što putnici umeju da isprate šamarima. Imajući sve to u vidu, vožnju posle koje nisi završio odžeparen, izgužvan, legitimisan ili smrdljiv treba doživeti kao malu životnu pobedu i vrednu lekciju.

Hronično nezadovoljstvo gradom u kome si se našao, naročito se manifestuje ako poseduješ nešto što može da ubije čoveka. Na primer, auto. Najveći kreteni među Beograđanima su, dakle, vozači. Činjenica da istim tim kolima, kojima su upravo zauzeli celu jebenu traku u Bulevaru kralja Aleksandra, teoretski mogu nekome da oduzmu život, u kombinaciji sa sopstvenim životom, koga ima sve manje i sve je ružniji, od beogradskih vozača pravi čudovišta kakvih nema nadaleko. Oni su spremni na svađu, na dreku, na potezanje ključa za točak, noža, suzavca ili pištolja, na ubistvo i samoubistvo i sve to najčešće pijani.

Iako možda tako ne deluje, Beograđani nisu kreteni. Kreteni su oni koji upravljaju Beogradom. Svojom bahatošću, korumpiranošću i pljačkom, oni samo što nisu pojeli duh našeg grada, a samim tim i naš duh. Okruženi sa toliko đubreta, polako ali sigurno i sami postajemo đubre. Da bismo uopšte dobili šansu da ponovo budemo srećni u Beogradu, najpre moramo da izbacimo đubre iz skupštine grada.