Nalepnice koje život znače

Kasnijim pretraživanjem po netu saznah da je reč o narodnom verovanju. Ona koja je svoj nos nudila na povlačenje, želela je zapravo da neku svoju srećnu okolnost prenese na onu koja ju je za nos uhvatila. Prisetih se Trga Puerta del Sol u Madridu i spomenika medvedici koja se uspinje uz drvo planike, ispred kojeg se beše formirao čitav red turista koji su želeli fotografiju s neobičnom statuom. Mnogi od njih, pošto bi dočekali svoj trenutak za slikanje, podizali su se na prste i uz osmeh prislanjali šaku na zadnjicu bronzanog mede – za sreću. Naravno, i ovde se radilo o pukom sujeverju. Izgleda da je ceo ljudski rod oduvek bio lakom na sreću.

A šta bismo mi kolektivno mogli da uradimo da bismo prizvali sreću? Možda da se privremeno teleportujemo do Mađarske i svojski ispovlačimo za noseve pripadnike tog naroda, počevši od onog razigranog ministra zdravlja. U njegovu sreću ne treba sumnjati.

Ali nije ovo priča o nosevima i sreći nego o nalepnicama. Elem, po ulasku u tu zgradu, videh u liftu dve nalepnice „studenti pobeđuju“ odmah pored plakata s onim telefonskim brojem za slučaj da se zaglaviš u liftu. Eto još jedne simbolike, pomislih. Za zaglavljenu Srbiju ima leka i on se naziva student. Međutim, nisu to bile originalne nalepnice, već se narod snašao kako je umeo. Mislim da je reč o nalepnicama za tegle u koje smestiš neku namirnicu, začin, i onda ispišeš naziv sadržaja. Samo smo ovde umesto tegle imali lift, a umesto natpisa origano, mirođija, timijan – studente koji su rešili da pobede. I kako da ti ovakve slike ne izmame osmeh?

Čitava jedna nevidljiva Srbija učestvuje u akciji studenata lepeći njihove nalepnice, što prave, što improvizovane, prihvatajući njihovu igru, jer sve pomalo i liči na nekakvu igru, samo što pomisao na ono kroz šta su prolazili od prvog dana pobune do ovih nalepnica, izaziva malo tuge. Ne možeš da se ne zapitaš zar je moralo baš tako? Samo su želeli istinu, i pravdu za nastradale pod nadstrešnicom. Sada, kada se možda bliže izbori, nisu svoju ogorčenost, svoj bes, traumu zbog svega što su preživljavali – artikulisali kroz govor mržnje, već onako kako dolikuje akademskom svetu: odmereno, nenametljivo, dostojanstveno. Kroz efektnu, kratku poruku „studenti pobeđuju“, ispisanu na minijaturnom komadu papira. Koji nikome ne može smetati. Koji pušta da se život oko njega odvija normalno.

Koji ne narušava izgled grada. Koji će se jednostavno ukloniti kad za njim prestane potreba. Koji i ne moraš da primetiš. Ali koji je očigledno trn u oku vlastima. A šta imamo kao njihov odgovor? Ponovo agresiju – grandiozne transparente „Srbija pobeđuje“ zbog kojih su njihovi lojalisti bili spremni da bace u Dunav one koji su jedan takav pokušali da uklone sa novosadskog Žeželjevog mosta. Šta je prema rečima predsednika svih građana sprečilo tragediju? Meko srce naprednjačkih aktivista. Eto, tog puta nisu ih pobacali sa mosta, a mogli su. „Srećom, nisu“ reče predsednik, čime je dokazao da je predsednik svih građana. Da je kazao „kamo sreće da jesu“, stvar bi stajala drugačije.

Ovih dana ista poruka, „Srbija pobeđuje“, pojavila se i na kolovozima širom Vojvodine i neodoljivo podseća na oznaku za pešački prelaz. I tu dolazimo do ključnog momenta u ovoj našoj priči koja je slučajno krenula od noseva. Jasno je svima, ne samo saobraćajnim inženjerima, da su bele štrafte s političkim sadržajem na kolovozima, neke i u neposrednoj blizini škola, ozbiljna pretnja za prolaznike. Zato što postoji ozbiljna mogućnost da ih neko zameni za pešački prelaz, neko dete koje žuri u školu, ili neka starija, ili rasejana osoba, osim toga, skreću pažnju vozačima. Da li je moguće da o tome nisu razmišljali? Da li je moguće da o bezbednosti učesnika u saobraćaju nije razmišljao niko u čitavom lancu te aktivnosti?

Od onoga u čijem je mozgu, navijenom da radi samo za partiju, nastala nebulozna ideja političkog oslikavanja asfalta, preko onoga ko je ideju oduševljeno prihvatio, onoga koji je obezbedio logistiku i finansiranje narodnim novcem, do ruke koja čeka noć da bi nanela boju i ispisala „Srbija pobeđuje“. Umesto da je ista farba, konkretno u Zrenjaninu, korisno upotrebljena, budući da stanovnici tog grada, kako prenose neki mediji, više godina upozoravaju nadležne na „problem izbledele horizontalne signalizacije i nevidljivih pešačkih prelaza“. I, šta sada imamo? Srbiju koja pobeđuje, ali leži na asfaltu pod točkovima vozila, što onom umu navijenom da radi samo za partiju, očigledno ne smeta, a i ne razume se u simboliku. Prema pisanju portala zrenjaninski.com, akciju ispisivanja poruka „Srbija pobeđuje“ izveli su „muškarci obučeni u crno, sa kapuljačama na glavama“. Dok su oni koji su širom zemlje lepili male, ljupke studentske nalepnice, to činili naravno bez maski i kapuljača, po danu. Ponovo dve Srbije. Jedna je mrak, druga je svetlost.

I da se još jednom pitamo. Kako je moguće da baš nimalo nisu razmišljali o bezbednosti ljudi? Moguće je. U svojoj žudnji za apsolutnom vlašću i kontrolom svih segmenata društva radi izvlačenja lične koristi dok god se to može – obnevideli su. Ne vide ni ono što je svima oko njih očigledno. Zato je tama postala njihova prirodna sredina. Tu se najbolje snalaze.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.