Mladen Šljivović

Međutim, dok sam se spremao da izađem i primim priznanje, taj osećaj je nestao. Shvativši veličinu kolega koje su sedele sa mnom u publici, pomislio sam da ja tu nagradu ne zaslužujem. Kada pogledate ko su ti ljudi, koliko sudbina učenika su promenili (ne dozvolite da vas ubede u suprotno, prosvetni radnici zapravo menjaju sudbine), kada osetite koliko oni znače u životima dece u odeljenjima u kojima predaju, koliku energiju ulažu da bi bilo još bolji, morate se osećati postiđeno. I upravo sam se tako i osećao.

Sada shvatam da je sumnja jedna od osobina najboljih edukatora. Dobar edukator se uvek pita da li može bolje, i na taj način napreduje. On se ne plaši promena, a u prosveti su promene uvek potrebne. Mislim da je ovo važno u svim profesijama, ako ne želite da se pretvorite u robotizovanog radnika, budite spremni da se menjate. Jednom naučeno će biti brzo zaboravljeno ako ne bude primenjeno. Nemali broj nastavnika zaboravlja da je pravilna evaluacija najpotrebnija samom nastavniku, a ne pedagogu, psihologu, direktoru, prosvetnom savetniku… Pravilno urađena evaluacija ukazuje vam na sledeći korak. A novi korak je uvek velika stvar.

Kada pogledam kolege koje tek počinju svoj posao u prosveti, izdvojio bih dva karakteristična tipa koje toliko često srećem da su postali pravilo. Prvi tip je zbunjeni nastavnik. On je zbunjen obavezama koje mu se nameću, plaši se ulaska u učionicu, ponavlja sebi da je ovo samo posao, drži se slepo knjige i po ko zna koji put ponavlja rečenicu: „Ja nisam za ovo učio na fakultetu“ dok mu pedagog objašnjava razliku između operativnog i globalnog plana. Drugi tip u potpunosti DŽon Kitingovski, iz ko zna kog razloga inspirisan „Društvom mrtvih pesnika“, čvrsto je rešen da zada udarac toj strašnoj nemani zvanoj „dosadan čas“. On hoda preko stolova učionice, smatra da pleni svojom iskrenošću i jednostavnošću, da je upravo on taj koji će konačno pokrenuti prosvetu sa mrtve tačke na kojoj uporno stoji i „uneti sunce“ u živote svojih malih učenika.

Mi koji radimo već godinama shvatamo kako su naivni. Lično su mi draži ovi drugi. Njihov entuzijazam je gorivo koje nam svima ponekad nedostaje. Što nas dovodi do druge, po meni važne osobine dobrog edukatora. Entuzijazam ume da prenese na celo odeljenje. Dobar edukator neće prestati da se trudi samo zato što ga u zbornici čudno gledaju i pitaju čemu sav njegov rad. Neće raditi ni u inat tim komentarima. Dobar edukator radi sa svojim učenicima. Neki rezultati će se videti odmah, za neke će biti potrebne godine. Najvredniji su oni plodovi koji dolaze nakon decenija kada sretnete svoje učenike, a oni u vama prepoznaju jedan od razloga svog uspeha.

Danas kada analiziram sebe od pre desetak godina, kao jedini plus beležim da vidim momka koji je želeo, i iz petnih žila se trudio, da bude dobar nastavnik. Dakle imao je samo dobru volju, a sve ostalo je morao da nauči. Ne mogu a da ne budem iskren, i priznam da me i dalje progone sve greške koje sam učinio, ocene koje su mogle biti više ili niže i još gomila drugih situacija koje sam u neiskustvu rešio na pogrešan način. Ali, kao što rekoh, bio sam mlad i želeo sam da učim.

Probajte da se setite svog omiljenog nastavnika. Kako su izgledali njegovi časovi? U čemu biste želeli da budete kao on, a u čemu bolji? A sad se setite i nastavnika koje niste voleli. Kako biti bolji od jednih i od drugih? Mislim da bi ovo trebalo da bude polazna tačka za svakog dobrog edukatora. Lično iskustvo vas kao učenika može vas pretvoriti u dobrog nastavnika. I to su mi bili najvažniji mentori. Verujem da se podjednako može učiti i od dobrih i od loših nastavnika.

Ali prosveta se menja. Nove generacije nisu kao stare. Ne ulazim u razloge, samo konstatujem da drugačiju decu nemamo. Možda bismo želeli da imamo bolje učenike, ali u ovom momentu ovo su najbolja deca koju Srbija ima, jer drugu nemamo. Ovo znači da ćete morati da menjate načine predavanja. Jeste, priznajem, nekadašnji edukatori današnjih edukatora umeli su da prenesu znanje, i jeste bili su odlični predavači i taj metod je bio fenomenalan za nas. Ali danas ćemo morati da budemo raznovrsniji u učionici. Da malo više pažnje posvetimo praktičnom radu. Tabla je nepokretna i dosadna (i neophodna, slažem se). Jeste, naši nekadašnji edukatori su uradili odličan posao, ali danas je na nama da budemo svoji, a ne da nastavimo da ih kopiramo.

Ovo je možda najvažnija osobina dobrog ili najboljeg edukatora. Jeste, neophodno je sumnjati i napredovati, jeste neophodno biti entuzijasta, i biti svestan ličnog iskustva. Ali dobar edukator se ne plaši eksperimentisanja u učionici. On traži nove metode, on smišlja igre kroz koje će podučavati. Ne smemo dozvoliti da se učionica svede na nastavnika predavača i učenika koji za ocenu ponavlja nastavnikove reči. Postoji toliko primera dobre prakse koje naše kolege dele sa nama da ne možete da se ne postidite ako ne pokušate da bar neki primenite u svom radu.

Prosveta nažalost sve više biva shvaćena kao trošak, a ne kao investicija. I mi nastavnici gubimo svoju ulogu. Ali ovo su naša deca i zaslužuju najbolje edukatore. Ne dozvolite da vam se posao pretvori u ponavljanje gradiva na isti način iz godine u godinu. Monotonija ubija i nastavnika i učenike. A dovoljan je samo mali korak da se mnogo toga promeni.

Autor je profesor fizike u Gimnaziji Zaječar

Povezani tekstovi