Ne damo rektora!

Obračun raznoraznih moćnika sa intelektualcima i mislećim ljudima je stari način njihovog uklanjanja sa javnog polja. Ogorčeni antiinteluktualizam je neretko bitna oznaka despotskih vladavina. Despotija bezuslovno zahteva potpunu pokornost podanika (prostracija), a naročito onih koji se iz podaničkog mnoštva izdvajaju znanjem i nepokornošću, o čemu je detaljno i ozbiljno svojevremeno pisao Karl Vitfogel.

A Dobriša Cesarić je u stihu obavestio o toj zloj naravi vlasti:

O zemljo moja, ti si kao bara.
Kad koja glava iz mulja izviri,
Ne viri dugo. Ima, ko se stara
Da dotučena zauvijek se smiri.

I tako, Sokrata je vlast osudila na smrt zbog „kvarenja omladine“. Kako je „kvario omladinu“? Tako što što nije poštovao bogove koje je poštovala država.

Đordana Bruna je inkvizicija osudila na smrt na lomači, a država je pripremila lomaču. Osuđen je na smrt zbog jeresi. Jer je tvrdio da je svemir beskonačan. Jer je tvrdio da zemlja nije centar vasione. Bio je pristalica Kopernikovog učenja. Zastupao je panteistička shavatanja. Pisao je i o umetnosti pamćenja. Obratio se svojim sudijama rečima: „Možda je vaš strah dok izričete presudu veći od mog dok je primam.“ Nedugo zatim, odveden je na trg, poetskog imena, Campo de’ Fiori, zavezanog jezika i živ spaljen.

Miloje Pavlović, profesor kragujevačke gimnazije je pred streljačkim vodom u Šumaricama odbio da ostavi svoje đake na stratištu. Streljan je zajedno sa svojim đacima. U kamenu, na đačkoj humci, su uklesane profesorove reči: „Pucajte, ja i sada držim čas.“

Dovoljno je. Navodim samo tri zločina koje je počinila država uništavanjem onih koji misle i koji prkosno stoje uz svoju misao. U pisanoj i nepisanoj istoriji, u pamćenju, a još više u zaboravu, je bezbroj tragičnih sudbina onih koji, svojom mišlju, daruju dobrobit. Tragičnih sudbina izazvanih terorom zle države, koja drhti u nespokoju pred slobodnom mišlju.

Nažalost, retki su državnici poput Fridriha II Pruskog, poznatijeg kao Fridrih Veliki, jednog od najznačajnijih predstavnika epohe prosvetiteljstva.

Njegove su reči: „Moje glavno zanimanje je borba protiv neznanja i predrasuda u zemlji u kojoj me je nesreća rođenja dovela na vlast, [moram] da prosvetlim umove, negujem moral i učinim ljude srećnim koliko to odgovara ljudskoj prirodi i koliko mi to dozvoljavaju sredstva kojima raspolažem“.

Ne obraćam se našim vlastodršcima. Obraćam se, ovim podsećanjem, milionima ljudi u našoj zemlji koji prosvetu i znanje smatraju najvećim blagom koje društvo može da ima. Mnogo takvih ljudi je stajalo pred policijskom stanicom i čekalo da rektor Vladan Đokić izađe posle amoralnog i sramnog policijskog isleđivanja.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.