Neophodan novi pristup

 U potpunosti svesni problema koji proističu iz tih novih okolnosti, molimo vas da ih imate u vidu prilikom planiranja odnosa sa Srbijom.

U okolnostima koje pominjemo politika EU prema Zapadnom Balkanu zahteva jedan sasvim novi pristup. Smatramo da je stalno odlaganje statusa kandidata za članstvo u EU zemljama Zapadnog Balkana – pre svega Bosni i Hercegovini, Srbiji i Kosovu – kontraproduktivno, jer urušava ionako slab demokratski potencijal ovih zemalja. Politika uslovljavanja – kao što se videlo u slučaju Bosne i Hercegovine i Srbije – samo podstiče regresivne trendove koji ove zemlje udaljavaju od evropske opcije. Ratno razaranje u Bosni nakon kojeg je izostalo adekvatno upravljanje postkonfliktnim društvima, kao i politička situacija u Srbiji koja nije u stanju da prevaziđe svoju nedavnu ratnu prošlost, iscrpljuju kapacitete i potencijale ovih društava. Fasadne demokratije u ovim zemljama očito pokazuju da tranzicija sama po sebi ne dovodi do suštinskih promena u razumevanju demokratskih procesa.

Tek kada Bosna i Hercegovina dobije status kandidata za članstvo u EU Beograd će morati da prestane sa politikom ucenjivanja. To je jedini način da se stane na put destabilizaciji i smanje tenzije između dva entiteta u Bosni i Hercegovini, kao i u odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije.

Mada je od građana dobila nedvosmislen mandat za evropsku opciju, nova vlada Srbije do sada nije ispunila njihova očekivanja. U 2008. godini su u Srbiji napravljeni neki pomaci, ali je izostao suštinski napredak prema evroatlantskim integracijama. Po svemu sudeći, taj proces je blokiran. Istovremeno, zajedno s Moskvom Beograd radi na jačanju srpske autonomije na severu Kosova. Celokupna spoljna politika Srbije u 2008. bila je fokusirana na „zaštitu ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta“, čime se praktično konfrontirala sa EU.

Zbog svega ovoga, EU bi trebalo da što je moguće pre i bez ikakvog uslovljavanja omogući Bosni i Hercegovini, Kosovu i Srbiji pristup njenom članstvu. Kada je rečo Srbiji, prvi korak u tom procesu trebalo bi da bude odmrzavanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, potpisanog aprila 2008. Osim toga, EU bi trebalo da se oslanja ne samo na vladu, većmnogo više na građane Srbije, koji su jasno dali svoj glas evropskoj budućnosti.

Nesposobnost Srbije da u prvi plan stavi proevropsku orijentaciju navodi na zaključak da je Srbiji potrebna pomoć, i to pre svega od EU. Sadašnja finansijska podrška Brisela održava Srbiju na egzistencijalnom minimumu, ali istovremeno i pothranjuje njene teritorijalne pretenzije. Status kandidata za članstvo u EU preokrenuo bi ove negativne trendove u Srbiji. Potrebno je da ne samo političke elite veći lokalne samouprave i građani udruže energiju za postizanje konsenzusa o neupitnom kursu Srbije ka Evropi.

Od izuzetne je važnosti da građani Srbije dobiju od EU jasan signal da njena politika podržava njihove stvarne, životne interese. Korak u tom pravcu, koji bi sigurno pozitivno odjeknuo u svim sferama života bilo bi ubrzano ukidanje viznog režima, što podrazumeva udruženi napor da se zemlji pomogne da ispuni tehničke uslove (odgovarajuće zakonodavstvo, putne isprave, itd.) umesto da se čeka da ona to sama uradi. Takav korak bi znatno doprineo imidžu EU u Srbiji.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM, Beogradski centar za ljudska prava, Građanske inicijative, Centar za kulturnu dekontaminaciju