Nije problem Lazar, nego oni koji od njega kriju hladnjače

Problem tog teksta nije patriotizam. Problem je što autor pokušava da odbrani identitet tako što potpuno odbacuje odgovornost, relativizuje političku instrumentalizaciju mitova i diskvalifikuje svakog ko postavlja neprijatna pitanja. To nije intelektualna odbrana tradicije, već refleks političke kulture koja decenijama odbija da napravi razliku između građana, države, režima, ideologije i zločina počinjenih u ime tih građana i države.

Prva velika manipulacija u tekstu jeste namerno izvrgavanje teze Mile Pajić. Ona nigde nije napisala da su „Srbi zlo“, niti da „Srbi treba da se odreknu identiteta“. To je podmetanje koje služi da se svaki pokušaj suočavanja sa političkom zloupotrebom nacionalne mitologije predstavi kao mržnja prema sopstvenom narodu. To je već viđen mehanizam još iz devedesetih: čim neko govori o zločinima, korupciji, propagandi ili političkoj zloupotrebi istorije, odmah postaje „autošovinista“, „strani plaćenik“, „mrzitelj Srbije“. Drugim rečima, Jancić ne polemiše sa stvarnim argumentima Mile Pajić, već sa karikaturom koju je sam konstruisao kako bi je lakše diskreditovao.

Posebno je simptomatično što tekst počinje osećajem „gađenja“. To nije akademski nivo ni racionalni okvir, već emocionalna mobilizacija publike. Autor odmah pokušava da čitaoca uvede u logiku moralne panike: „oni mrze Srbiju, mi je branimo“. Takva binarna postavka potpuno ubija prostor za ozbiljnu raspravu. Jer ako je svaka kritika nacionalnog mita automatski „samoprezir“, onda nijedno društvo nikada ne može sazreti. Onda su i Nemci koji su se suočili sa nacizmom autošovinisti. Onda su Amerikanci koji govore o ropstvu autošovinisti. Onda su Francuzi koji kritikuju kolonijalizam autošovinisti. Takva logika vodi društvo direktno u trajnu infantilizaciju.

Najslabiji deo teksta jeste pokušaj da se Kosovski mit predstavi kao isključivo „lek“. Upravo tu Jancić pravi fundamentalnu grešku: nijedan mit nije sam po sebi ni lek ni bolest. Mit je politički alat. Pitanje je ko ga koristi, kako ga koristi i sa kojim posledicama. A srpska politička istorija poslednjih 35 godina brutalno pokazuje da je Kosovski zavet sistematski korišćen kao gorivo za nacionalnu mobilizaciju, proizvodnju straha, osećaja večite ugroženosti i opravdavanje političkih katastrofa.

Slobodan Milošević nije držao govor na Gazimestanu pozivajući se na poreske reforme i urbanizam, već upravo na mitologizovanu istoriju, kolektivnu žrtvu i nacionalno stradanje. Ratovi devedesetih nisu izbili zbog deseterca, ali su deseterci, mitovi i istorijska romantizacija bili deo političke infrastrukture koja je te ratove činila društveno mogućim i emocionalno prihvatljivim.

Jancić pokušava da napravi lažnu dihotomiju: ili prihvataš mit bez kritike ili želiš da Srbija kleči pred strancima. To je veoma opasna intelektualna ucena. Jer upravo zrela društva razlikuju kulturno nasleđe od političke manipulacije. Niko normalan ne traži da se izbriše epska poezija ili da se ukine istorijska svest. Problem nastaje kada političke elite od mita prave zamenu za institucije, ekonomiju, obrazovanje i odgovornost. Srbija nije propadala zato što je čitala poeziju, već zato što su generacije političara mit koristile kao anestetik za realnost. Dok su ljudi učili o Lazaru, država se raspadala od korupcije, kriminala, partijskog zapošljavanja i ratnog profiterstva.

Još jedna ozbiljna manipulacija jeste relativizacija ratova devedesetih formulacijom da su u svakom ratu svi činili zločine. To jeste formalno tačno, ali se koristi kao sredstvo zamagljivanja odgovornosti. Jer nisu svi politički projekti imali iste ciljeve, nisu svi aparati imali istu moć i nisu svi režimi organizovali iste sisteme propagande, logora, etničkog čišćenja i prikrivanja zločina. Kada Mila Pajić govori o hladnjačama i prikrivanju tela, ona ne govori o metafizičkom zlu rata, već o konkretnom državnom aparatu koji je organizovano pokušavao da sakrije zločine. Jancić to potpuno preskače jer bi ozbiljno suočavanje sa tom činjenicom srušilo njegovu konstrukciju o „kolektivnom napadu na Srbiju“.

Posebno je zanimljivo što autor koristi termin „sponzori“. To je direktno preuzimanje jezika propagandne mašinerije koja godinama pokušava da delegitimiše civilno društvo predstavljajući ga kao strani projekat protiv Srbije. To nije argument, već insinuacija. Time se izbegava rasprava o sadržaju i prelazi na diskreditaciju osobe. Umesto da odgovori na pitanje zašto Srbija ni danas nema ozbiljan društveni konsenzus o odgovornosti za ratove, student Jancić pokušava da pošalje poruku: „ne slušajte nju, ona radi za nekoga“. To je tehnika autoritarnih režima, ne ozbiljne intelektualne debate.

Njegova kritika povezivanja Novog Sada i nacionalnog mita takođe promašuje poentu. Mila Pajić nije rekla da je nadstrešnicu srušio knez Lazar. Ona govori o društvu koje je decenijama učeno da su mitovi važniji od institucija, emocije važnije od odgovornosti, a istorijske fantazije važnije od bezbednosti građana. Upravo je to srž problema Srbije: društvo koje beskrajno govori o nacionalnom dostojanstvu, a ne može da obezbedi da građani ne ginu pod nadstrešnicama, u poplavama, namenskoj industriji ili rudnicima. Nacionalna mitologija je često služila kao dimna zavesa iza koje se odvijala sistemska pljačka države.

Najveća ironija teksta jeste što autor tvrdi da brani dostojanstvo Srbije, a zapravo reprodukuje isti model koji je Srbiju decenijama držao zarobljenom. U tom modelu svaki kritičar postaje neprijatelj, svako suočavanje sa realnošću postaje „samomržnja“, a svaki pokušaj modernizacije društva tumači se kao napad na identitet. Tako se ne gradi zdravo društvo, već društvo permanentne paranoje i večite ugroženosti.

I konačno, najopasnija stvar u tekstu studenta Bogoslovskog fakulteta jeste potpuna nesposobnost da razume da identitet koji ne može da preživi kritiku nije identitet nego ideološki kult. Ozbiljni narodi ne nestaju zato što analiziraju sopstvene mitove. Nestaju kada poveruju da su mitovi važniji od stvarnosti. Srbija nije umorna od „autošovinizma“. Srbija je umorna od političkih elita koje decenijama hrane narod istorijskim emocijama dok mu istovremeno uništavaju institucije, ekonomiju, obrazovanje i budućnost.

Autor je direktor Instituta za evropske poslove

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.