Pre nego stigne Nolanova „Odiseja“, vredi se setiti da su braća Koen već ispričala Homerov ep, i to kao jednu od najboljih američkih komedija

Međutim, jedna od najinventivnijih verzija ove priče nastala je još pre četvrt veka – i to bez antičke Grčke, Trojanskog rata, bogova sa Olimpa ili jedrenjaka po Egejskom moru.

Reč je o filmu O Brother, Where Art Thou? braće Džoela i Itana Koena iz 2000. godine, koji Homerovu

seli u američki jug tridesetih godina prošlog veka, usred Velike depresije. Na prvi pogled deluje kao luckasta avantura odbeglih robijaša, ali ispod slojeva humora, kantri muzike i apsurdnih situacija krije se jedno od najdomišljatijih filmskih čitanja antičkog klasika.

Odisej više nije kralj, već prevarant

Glavni junak filma zove se Ulysses Everett McGill, koga igra Džordž Kluni. Već samo ime otkriva nameru autora – Uliks je rimsko ime za Odiseja.

Za razliku od Homerovog junaka, koji je slavni kralj Itake i heroj Trojanskog rata, Everett je sitni prevarant koji beži iz zatvora u Misisipiju zajedno sa dvojicom saputnika. Ipak, razlike su više površinske nego suštinske.

Obojica su izuzetno snalažljivi, brzi na jeziku, skloni manipulaciji i često preterano sigurni u sebe. Razlika je u tome što Odisej laže samo kada mora, dok Everett gotovo podrazumeva da je laganje njegov prirodni način komunikacije. I jedan i drugi, međutim, opstaju zahvaljujući inteligenciji, dovitljivosti i sposobnosti da se izvuku iz gotovo bezizlaznih situacija.

Sirene više ne pevaju na moru

Jedna od najpoznatijih scena iz „Odiseje“ jeste susret sa sirenama, čija pesma mami mornare u sigurnu smrt. Odisej naređuje posadi da ga priveže za jarbol kako bi mogao da čuje njihov glas, a da pritom ne skoči u more.

Kod Koenovih sirene postaju tri žene koje peru veš pored reke. Njihova pesma i domaća rakija potpuno opčine Everetta i njegove sapatnike, koji privremeno zaboravljaju svoj cilj. Umesto bukvalnog brodoloma, junaci doživljavaju neku vrstu metaforičkog potonuća – izgubljeni su, dezorijentisani i tek kasnije nastavljaju svoje putovanje.

Mit ostaje isti, samo su okolnosti drugačije.

Kiklop sa povezom preko oka

Možda je najzabavnija transformacija Homerovog sveta lik Big Dena Tejga, koga igra John Goodman.

On ima samo jedno oko, baš kao Kiklop Polifem. U Homerovom epu Odisej oslepljuje Kiklopa kako bi pobegao iz njegove pećine. Kod Koenovih i Big Den doživljava gotovo identičnu sudbinu.

Čak i način bekstva predstavlja duhovitu parafrazu originala. Umesto da se kriju ispod ovaca, Everett i njegovi prijatelji prerušavaju se u pripadnike Ku Kluks Klana kako bi umakli opasnosti.

Homer se pojavljuje, ali ga gotovo niko ne primećuje

Film obiluje sitnim referencama koje se lako previde.

Slepi tonski snimatelj koji prvi snima pesmu grupe Soggy Bottom Boys zapravo predstavlja samog Homera, tradicionalno zamišljenog kao slepog pesnika.

Čuveni gangster Džordž „Bejbi Fejs“ Nelson može se posmatrati kao moderna verzija Hermesa, zaštitnika lopova, dok se brojni sporedni likovi mogu povezati sa različitim epizodama iz antičkog epa.

Penelopa je i dalje cilj putovanja

Kao i u Homerovoj priči, suština nije samo putovanje već povratak kući.

Odisej pokušava da stigne do Penelope pre nego što bude primorana da izabere novog muža. Everett takođe pokušava da vrati svoju suprugu Peni, koju već osvaja novi udvarač Vernon T. Voldrip.

Koenovi čak preuzimaju i motiv prerušavanja. Kao što se Odisej vraća kući maskiran u prosjaka kako bi ispitao situaciju, Everett svoju suprugu ponovo susreće skrivajući pravi identitet.

Naravno, završnica je znatno manje krvava nego kod Homera. Umesto pokolja prosaca, rasplet donosi muzika, humor i pomirenje.

Adaptacija koja nikada nije pokušala da bude verna

Možda je upravo u tome najveća vrednost filma „O Brother, Where Art Thou?“. Braća Koen nisu želela da ekranizuju Homerov ep kadar po kadar. Umesto toga uzeli su njegovu strukturu, motive i arhetipove, a zatim ih presadili u američki folklor – među zatvorenike, političke kampanje, radio-stanice, bluz, gospel i prašnjave puteve juga Sjedinjenih Država.

Rezultat nije moderna verzija *Odiseje*, već film koji funkcioniše potpuno samostalno. Gledaoci mogu da uživaju u njemu i bez poznavanja Homera, ali oni koji prepoznaju reference dobijaju dodatni sloj značenja.

Zato bi, uoči Nolanove spektakularne interpretacije, vredelo ponovo pogledati upravo ovaj film. Ne zato što pokušava da zameni Homerov ep, već zato što pokazuje koliko jedna priča stara gotovo tri hiljade godina može da bude beskrajno prilagodljiva – čak i kada njeni junaci umesto kroz Mediteran lutaju prašnjavim putevima Misisipija.