Nisu svi poslanici isti

Odavno mi se smučilo komuniciranje putem pisama čitalaca i uopšte taj žanr ispovedne proze. Ali, nisam mogla da odolim ličnom stavu Ranka Munitića (Danas, 15. novembra), koji je sve poslanike parlamenta Srbije đuture svrstao u „laparala“ i obične „drparoše“. Ne verujem da bi Ranko Munitić javno izrazio uopštene kvalifikacije o Srbima kao „genocidnom narodu“, Hrvatima kao „ustašama“, Bošnjacima kao „fundamentalistima“ – da ne pominjem sve ostale rasprostranjene stereotipe. Poslanici su procentualni demokratski odraz stavova biračkog tela, a ta su shvatanja nažalost takva kakva su, ali upravo zato među poslanicima ima i onih koji artikulišu i zastupaju stavove drugog dela srpskih građana, bez kojih bi Srbija 2007. bila još sumornija. Da li se opravdano zgroženi građanin Ranko Munitić odlučio na ovo olako uopštavanje zato što je i on uskratio svoj glas tom delu drukčije („druge“?) Srbije, prihvatajući tezu po kojoj su „svi isti“, a koju uglavnom zastupaju politički nesvesni ljudi i koja nas vraća u vreme jednopartijskog sistema kao idealnog terena za stav „gledam svoja posla, politika me ne zanima“. Ako je tako, zašto onda uopšte traći vreme na uključivanje dva TV kanala velikog brata umesto da gleda svoja posla?
Paušalni napadi na parlament bez pravljenja razlika između narodnih poslanika i nehotice dovode do negiranja parlamentarizma i pozivanja na neku vrstu diktature. Ne kažem da na tome ne rade i neki narodni poslanici (koji nas najviše nerviraju), ali je na tome radio i Lenjin, znamo s kakvim rezultatima („brbljaonica“). U osetljivim počecima naše demokratije trebalo bi praviti neke razlike.