Nova beogradska geografija

Nesumnjivo je to bio neko ko se naslađivao iščekivanjem, uživao u iskustvu istraživanja, disao znatiželjom. Često sam se u životu rukovodila ovim rečima, pa su one čak postale neka vrsta lične strategije putovanja – i stvarnih i misaonih.

Ovakav pristup pokazao se posebno korisnim pri kretanju kroz Beograd, koji je tokom poslednjih meseci postao pravi poligon za unapređenje različitih veština – duhovnih, mentalnih i fizičkih. Izdržljivost, strpljenje, dovitljivost, bezobrazluk, mangupluk, spretnost, hrabrost, a nadasve sposobnost transcendencije stvarnosti postali su neophodan pribor za putovanje kroz iskopine glavnog grada. A putovanje je, kao što rekosmo, važnije od cilja.

Posle nekoliko anksioznih epizoda, dva panična napada i jednog nervnog sloma, do kojih me je doveo beogradski saobraćaj, odlučila sam se za opciju zvanu „fantazija“. Novu gradsku geografiju pokušala sam da sagledam kao složenu video-igricu koja, čini mi se, prevazilazi sve što je do sada na temu prepreka i lavirinata stvoreno u svetu virtuelnog poigravanja.

Učesnici igrice su vozači motornih, električnih i mehaničkih vozila i pešaci, a njihov zadatak je da za što kraće vreme pređu putanju od jedne do druge prepreke i da pri tome sačuvaju ljudski lik. Putovanje ne može trajati manje od 60 minuta!

U igri učestvuju i „ometači“. NJih ima više vrsta – pokretni, statični i nevidljivi. Pokretne su figure u tamnim uniformama, zvane „panduri“ i figure u žutim prslucima, zvane „radnici“. Statični ometači su bageri, bušilice, dizalice, obilaznice, ograde, slepi sokaci, zatvorene raskrsnice, duboke i dugačke rupe, raznobojni i raznorodni saobraćajni znakovi, trepćući semafori, rampe, crveno-beli stubići koji razdvajaju dva smera kretanja nekada jednosmernih ulica. Panduri se nalaze na prvom nivou igre.

NJih nema mnogo, a i čim se napravi gužva oni nestanu u nekom hladovitom budžaku gde naplaćuju kazne pešacima koji prelaze ulicu gde im se ćefne. Radnici su takođe zanemarljiv problem. NJihova karakteristika je da se okupljaju u grupicama od 6-7 i tako zagrljeni gledaju kako njihov drugar buši asfalt dok mu bubrezi poigravaju od vibracija.

Već oko podne radnici odlaze u nepoznatom pravcu. Malo ozbiljnije prepreke su one statične i to ponajviše zbog toga što se svakodnevno umnožavaju i niču na najneočekivanijim mestima. Glavna veština ovde jeste brzo stvaranje kognitivnih mapa kretanja na osnovu kojih se nalaze alternativna rešenja za izlazak iz brojnih ćorsokaka i lavirinata. Turisti, ta srećna stvorenja koja su ovde samo u prolazu, uvereni su da je Beograd zapravo Kalemegdan, a da je sve ostalo obilaznica oko njega. Oni često satima sede na nekoj od gradskih autobuskih stanica sigurni da autobus mora doći jer tako piše u redu vožnje preko kojeg je doduše crnim markerom nacrtano nešto što podseća na falus… ali, ko bi znao šta to znači u ovom neobičnom gradu?!

Najopasniji ometači su oni iz kategorije „nevidljivih“. To su Centralion – gospodar čitavog sistema i njegovi pomoćnici. Oni razmeštaju prepreke, smišljaju nove, usložnjavaju gradski lavirint, bez reda i logike, bez pravila i najave. Pojavljuju se samo povremeno, na velikim TV panoima pored puta – nasmejani i vedri, nudeći pivo koje, na ekskluzivnoj lokaciji i naprednim nivoima igrice, očekuje najuspešnije putnike.

Protiv ometača učesnici mogu koristi i virtuelno oružje: psovanje, dranje, urlanje, trubljenje, mlataranje rukama i pokazivanje srednjeg prsta. Oružjem se ne mogu ukloniti prepreke, ali se može održati mentalni balans igrača. Glavni znak da se u ovome nije uspelo jeste kretanje motorizovanih učesnika u nedozvoljenom pravcu ili preko trotoara. Kada su u pitanju pešaci, signal za isključenje iz igre je njihovo prolaženje između ili čak preko krovova automobila i autobusa koji stoje zaglavljeni na onome što se nekada zvalo pešački prelaz.

U sistemu postoje i tzv. eskejp zone. To su prostori odmora, ali i prečice za savladavanje nekih razdaljina. Jedna od takvih je staza od Dorćola do Ade Ciganlije, koju je najoptimalnije preći biciklom.

Upustih se neki dan u igricu. Auto sam sakrila u grmlju kod bazena 25. maj, iznajmila bicikl i duboko udahnula miris Dunava. Asfalt uz reku pomalo raspucao, staza diskretno zapuštena, mermerne ploče kod Nebojšine kule tu i tamo razlokane, ali, nema veze. Osećaj slobode kompenzuje sve nedostatke. Kalemegdan brižno bdi nad donjim gradom. S moje leve strane prolaze metalna skulptura u pokušaju, kafići u Beton hali, nekadašnja železnička stanica u Karađorđevoj.

S desne strane je dugački rečni kruzer, a malo dalje pristižu i pecaroši, koji se nadaju da će uhvatiti ručak, pre nego što ovaj pređe s onu stranu Brankovog mosta. Beograd živi svoju svakodnevicu. Dan je oblačan i tih. Barem u eskejp zoni. Prolazim ispod mosta. Nebo izgleda malo drugačije. Obasjava me bistra, prozračna sunčeva svetlost, a sa leve strane se pojavljuju zidovi savamalskih udžerica pokriveni raskošnim, rascvetalim muškatlama. Asfalt postaje nekako taman i gladak. Staza obeležena svežom bojom. Savršeno uređen dečiji park, drvene terase ka reci, omamljujući miris espresa iz kafića. LJudi u njemu deluju kao da nisu ni došli niti će otići. Oni su jednostavno tu. Osećam se zbunjeno i počinjem da se pitam da nisam upala u neki alternativni matriks.

Da li sam stvarno na reci ili je ovo samo slika koju mi, kao DŽonatanu Prajsu, u filmu Brazil, ubacuju u nervni sistem kroz kapu priključenu na glavno napajanje? Ulazim u nepoznati grad. Stakleni soliteri, visoki sjaj, oštre linije, avetinjska čistoća. U ganc novoj kafanici sede Centralion i njegovi pomoćnici. Glasno se smeju, piju pivo. Ono sa bilborda. Srce mi ubrzano lupa. Priča se da njegov pogled rastače telo na bitove, bajtove i botove. Ubacujem u najjači prenos i jurim ka izlazu.

Srećom, blizu je. Putokazi vode kroz pusto polje apokaliptičkog izgleda. Šljunak, pesak, ogromne cevi. Na polomljenim prozorima starog železničkog depoa suši se nečiji veš. Opet tečem pored reke. I ona pored mene. Ulivamo se u jezero. Uskačem u mutnu vodu. Tamo me dočekuje povisoka trava. Ove godine posečena je samo u zoni kafića. Adske nimfe mi se obmotavaju oko ruku i nogu, oko vrata. Ne mogu istim putem nazad. Pustiću se niz reku, pa dokle stignem. Neću biti tu u septembru. Čujem da se tada otvara novi nivo igrice. Umnožava se broj učesnika, a verovatno i broj prepreka. Plutaću dok ne stignem do staništa Parkur plemena. Tamo ću se obučiti veštini kretanja po vertikalnim površinama, uz zidove zgrada, preko krovova, oluka, gromobrana… Bez toga igrica će biti nesavladiva.

Autorka je naučna savetnica Etnografskog instituta SANU