Foto FoNet Peđa VučkovićOtvaranje počasnog konzulata Rusije u Novom Sadu još jednom me je podsetilo koliko je nasleđe Branislava Nušića i dalje živo. Ne samo živo, već zastrašujuće precizno. Ponekad mi se čini da najviši funkcioneri ove korumpirane vlasti svakodnevno izvode scene iz njegovih komada, kao da su ih uzeli za politički priručnik.
Zato me ne iznenađuje što smo ovih dana svedoci još jedne „premijere“. Ovog puta, na repertoaru je Gospođa ministarka samo sa izmenjenim rekvizitima. Umesto počasnog konzula Nikaragve, sada imamo počasnog konzula Rusije. Scenografija je modernizovana, ali je suština ostala ista: moć, taština i politička trgovina.
Dušan Bajatović već godinama zastupa interese zemlje čiji je počasni konzul. Ali ovde nije reč samo o zastupanju, reč je o ulozi koja prevazilazi protokol i ulazi u prostor političkih odluka sa dugoročnim posledicama. Među njima, privatizacija NIS-a ostaje jedna od najtežih i najspornijih epizoda.
Dok se predstava zahuktava, ostaje mi da vidim ko će se sve pojaviti u završnom činu. Ne mogu da ne pomislim da bi ulogu gospođe ministarke rado preuzeo Aleksandar Vulin, čovek čija politička karijera često deluje kao produžena scena iste ove tragikomedije. Možda mu je izmakla ova uloga, ali repertoar je širok, a pozornica otvorena.
Ono što me, međutim, najviše zanima jeste kraj. Ako već verno pratimo Nušića, onda bi i završnica trebalo da bude poznata: pad vlasti i odlazak aktera u zaborav. Pitanje je samo da li ćemo do tada nastaviti da ćutke posmatramo predstavu, ili ćemo konačno napustiti publiku i promeniti scenario.
Nema nazad #samoborba
Autor je član glavnog odbora LSV Vojvođani iz Tomaševca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
