O bugarskim zločinima u Prvom svetskom ratu

Stanje je bilo još gore u dvema Vojnoinspekcijskim oblastima, Moravi i Makedoniji, pod bugarskom okupacijom.

Posle ugušenja Topličkog ustanka (1917) Srbija je ostavljala utisak opustošene i osakaćene zemlje, u kojoj na sto žena dolazi jedan muškarac!

Austrijski izveštač javljao je da „skoro sve žene i devojke nose crninu“ za svojim muževima, rođacima i izgubljenom slobodom.

Bugarska Vrhovna komanda posvetila je Srbijankama posebnu pažnju, kakvu do tada nije niko.

Polazeći od toga da su žene „najžešći rodoljubi“, da su „centar srpskog duha i najmarljiviji agenti tajne srpske organizacije“, da su ideolozi i propagatori, te bi stoga trebalo očekivati da one preduzmu opasne aktivnosti protiv svih bugarskih poduhvata u Moravskoj oblasti.

Dovevši ovaj problem do stadijuma „ženske hipnoze“, Komanda izvlači zaključak da je to „strašno zlo koje može da nas košta jednog dela naše nacije i da uzdrma bezbednost naše države.“

U istoriji ljudskog roda retka su ovakva i slična mišljenja o ženama, kada se zna da njihova moć i sposobnost nije bila ni u čemu veća i značajnija od žena s druge strane Južne i Velike Morave!

Iz tih razloga Komanda je preporučila nižim vlastima da se Srbijankama zabrani da putuju i da se nateraju da govore samo bugarski.

Da bi se sprovela ova restriktivna politika prema ženama mora se sačiniti spisak svih inteligentnih i uticajnih žena u okupiranoj oblasti.

Ocenivši da su Srbijanke svih uzrasta opasne, izrečen je genocidni sud o njima: „iskorenjivanje srbizma zahteva istrebljenje srpskih žena“. Nijednoj drugoj kategoriji stanovništva (sveštenici, učitelji…) Bugari nisu poklonili ovoliko pažnje.

Neviđena i nezamisliva zverstava bugarskih vlasti prema ženama, pre, tokom i posle Topličkog ustanka, zapisana su u verodostojnim istorijskim izvorima.

Upoređujući bugarska zločinstva iz vremena Prvog svetskog rata sa zulumima Turaka pred Prvi srpski ustanak i između dva ustanka, stekao sam utisak da su Turci bili milostiviji.

U povesti srpskog naroda ovo su dva najstrašnija vremena smrti, u zemlji smrti.

Navodim samo nekoliko primera bugarskih svirepih postupaka nad ženama i devojčicama.

Najmlađa devojčica koja je bila odvedena u bugarski logor imala je nepunu godinu dana.

Bugari su ubijali trudne žene, udarajući ih bajonetima u stomak, i time likvidirali i majku i nerođeno dete.

Mnoge trudne žene spaljene su u svojim domovima, s celom porodicom.

Bilo je slučajeva da su ženama sekli ruke, noge, dojke, a potom i glave, kao i muškarcima, devojčicama i dečacima, nabijali ih na bajonete i „trijumfalno“ prolazili kroz naselja.

Sačuvan je opis deteta u kolevci kako se smeši bajonetu koji se presijava na suncu, poslednjoj sceni u njegovom tek započetom životu.

Uz Bugare bili su zadovoljeni još samo psi, koji su se hranili ljudskim mesom!

Silovanja su, posle ubistava, bila drugo po snazi zločinstvo.

Silovane su žene i devojčice od deset pa do osamdeset godina: u njihovim domovima, u logorima, na putu, uoči streljanja, u crkvama, pojedinačno i masovno, a najčešće u prisustvu članova porodice.

Postoje zapisi o silovanju svih žena u Poreču i mnogim selima Toplice i Jablanivce: „nema ni jedne ženske osobe iznad 12 godina koja nije silovana“, piše u jednom dokumentu.

Mnoge od silovanih žena i devojaka ostale su trudne, mnoge su potom ubijene, svirepo, kao što su i obeščašćene.

Nije ni malo čudno što je reč bugarin počinjala malim slovom, i tada i posle oslobođenja.

U Topličkom ustanku (1917) ubijeno je, prema izveštaju Međunarodne komisije oko 20.000 žitelja Topice i Jablanice, a možda i više (do 35.000) i taj zločin nije nikada proglašen za genocid.

U najnovijoj Istoriji Bugarske, Beograd, Clio, 2008, ustanak se i ne pominje, ne zbog stida i osećanja krivice, već zbog prikrivanja istine o zverstvima.

Kada su srbijanski vojnici zarobili dva bugarska vojnika (1915) i upitali ih zašto ubijaju žene, decu i starce, dobili su odgovor: „to nam je naređeno – da bi uništili srpstvo“!

Samo u Arhivu Srbije, ne ubrajajući Arhiv Jugoslavije i Vojno-istorijski arhiv, čuva se građa o bugarskim zločinima u 44 arhivističke kutije!

U halabuci koja se podigla povodom Milunke Savić, heroine kakvih je još bilo, s puškom ili bez puške u ruci, moramo biti zahvalni ambasadi SAD što je snimila ovaj reklamni spot, koji je lepa predstava o njenom ratnom i poratnom žrtvovanju.

Propagandnom spotu se može staviti zamerka o načinu praštanja i zaboravu neprijatelju s genocidnim namerama.

Za zločinstva koja su počinili nad Srbijancima u Prvom svetskom ratu, Bugari nisu odgovarali. 1) Saveznici su sprečili srpsku vojsku da uđe u Bugarsku krajem 1918. godine da se ne bi svetila. 2) Srbi su sastavili spisak od 500 bugarskih zločinaca kojima je trebalo suditi, a velike sile su odlučile da se takvim neljudima sudi u njihovoj zemlji. 3) Procesuirana su samo tri bugarska zločinca, od kojih je jedan oslobođen odgovornosti, dok su preostala dva izdržala minimalne kazne.

Mi smo doista svet, a da li su i oni? Srpska naivnost je bezgranična, zato prestanite da je podgrejavate heroinom Milunkom Savić.

Srbi moraju da se zapitaju, posle svega, kako je moguće da Bugari, neprijatelji naši i naših saveznika, u dva svetska rata, sačuvaju narod i državu i budu miljenici moćnih, a mi ne!

Autor je istoričar i univerzitetski profesor