Činim to zbog toga što je zadatak intelektualaca da bude kritičan prema vlasti i na taj način pokuša da je učini boljom? Da, ali ne samo zbog toga. Pokušavam da kroz sva svoja pisanija provučem motiv za koga smatram da čini osnov života: sloboda! Za kvalitetan život, doduše, neophodno je i znanje, ali je to davnašnja teza Voltera, koja se teško može inovirati. Naravno i o slobodi su govorili mnogi, a brojni su i oni koji su ova dva temeljna postulata srećnog života spajali u jednu misao. Tako je Karl Marks govorio: „čovek je slobodan ako može da izabere, a može da izabere ako dovoljno zna da bi mogao da uporedi“. Možemo se mi ljutiti na Marksa koliko želimo, ali je njegova filozofija duboko filantropska – pa nije džaba doktorirao na Epikuru! Da budem iskren, čini mi se da bi mnoge njegove ideje mogao da potpiše i veliki prosvetitelj Žan Žak Ruso, samo da je živeo vek kasnije.

Naravno, naši su nam „levičari“ odavno ogadili Marksa, kao što aktuelna vlast čini i prosvetiteljstvo smešnim, dokazujući da nije važno biti slobodan i znati, nego biti član SNS-a i slušati. Pred stotinama lekara koje sam se trudio da vaspitavam (vaspitanje je važnije od obrazovanja: obrazujemo se za doktore, a vaspitavamo za ljude) je samo jedna dilema: ostati slobodan i otići ili učlaniti se u SNS i dobiti posao. „Talenti“ nepoznatih kvaliteta upućuju se u bolnice, a provereni lekari koji su završili volonterske specijalizacije se upućuju Angeli Merkel, pokazujući time da je iracionalnost jedini obrazac po kojem funkcioniše ova vlast. Slobodan sam da upozorim, da će na većini bolnica za desetak godina biti „stavljen katanac“ te ni „talenti“ neće imati gde da završavaju svoje specijalizacije. Preterujem? Evo malog primera: u poslednjih pet godina otišlo je iz Niša šestoro dečjih neurologa, tako da trenutno rade samo dva lekara dotične specijalnosti od kojih jedan uskoro odlazi u penziju, čime će se i definitivno ugasiti ova važna grana dečje medicine – mislite li da to vlast brine? Naravno ne, njima su briga Đilas, Jeremić i Obradović. Partijsko društvo kakvo smo nesumnjivo, kulminira ovih dana otvorenom netrpeljivošću koju vlast emanira prema svakome ko ne misli da je Vučić reinkarnacija slovenskog boga Peruna. U toj krstaškoj borbi nema Saladina, te stradaju ne samo politički protivnici nego i nedužne institucije kakve su bolnice. Oštro pero kojima „režu“ Sarapa i Satrapi (Vuk Stanković Dejan, Anđelković Dragomir, Krstić Nebojša …) neće biti od pomoći kada se uskoro razbolimo – hirurzi će nam biti u Nemačkoj. Kako ministra zdravlja to očigledno ne zanima, pitam se: da li, na primer, medicinsko odeljenje SANU ima još neki posao osim bavljenja samim sobom?

Dok Volter zagovara znanje, Vučić zagovara učenje kineskog i poslušnost, dok Freedom House zagovara slobodu, Vučić zagovara Gordanu Uzelac i Barbaru sa Studija B.

Ne može biti uspešno društvo koje ima tako ponižavajući odnos prema znanju. Ne samo što svetu isporučujemo naše najpametnije menjajući ih za Fairy sredstvo za sudove, nego je danas potrebno manje napora da bi se doktoriralo nego je onomad trebalo komunističkim čelnicima da završe večernje škole (mada su svi od reda „pohađali“ beogradski Univerzitet). Ipak, dok je komunistima život bio najveća škola, naši se SNS čelnici ipak odlučuju za banalnije papirne varijante sa „beogradskog Univerziteta“: njihovi su doktorati toliko kvalitetni da ne pomaže čak ni Google ni silne alatke za kontrolu plagijata. Sa jednakim entuzijazmom sa kojim su komunisti završavali večernje škole, SNS završava doktorate. Volter se okreće u grobu a ne manje ni Karl Marks. Vučić se još uvek zadovoljava titulom najboljeg studenta Pravnog fakulteta… Kako se po sopstvenom priznanju sada blesavi, to možemo smatrati početkom budućeg doktorata, obzirom da su i ostali čelnici SNS-a koristili istu metodologiju.

Nije bolje u Srbiji prošla ni sloboda. Freedom House nas odskora smatra „delimično slobodnom zemljom“. Kako na svim nivoima nezaustavljivo srljamo u progres, bojim se da će uskoro i delimično postati potpuno. Ova vlast nikada nije za delimična, već samo za potpuna rešenja – na koje ćemo za godinu dve biti ponosni, kako uobičajava da kaže Aleksandar Vučić. Upravo je on apostrofiran kao čovek u čijim se rukama koncentrisala sva izvršna vlast, suprotno njegovim ustavnim ovlašćenjima. Vučić guši nezavisno novinarstvo i koristi medije za „ostvarenje svojih ciljeva“ kaže Freedom House, a prpošna Olivera Zekić u ime REM-a cvrkuće „ih, ta nemojte kasti“. Kada sam onomad pisao o regulatornom telu za elektronske medije, rekli su mi da sam „opozicija, fašista i plaćenik“, ali to što je Olivera potpuno privatizovala i prisvojila REM (koji je time, dakle, postao OREM) očigledno smeta još nekom, ne samo opoziciji. Mada bi hteo da liči na mudru sovu, Freedom House je Vučića nacrtao kao vuka, tako da je naš predsednik, na zgražavanje čuvenog estete Željka Mitrovića, postao Žalosna Sova a ne Komandant Mark. Kakav je to šok – upravo kada poverujete da ste apsolutni gospodari medija i kada vas Marić Milomir u znak priznanja ćirilično potapše po ramenima, stigne ovakav „Ice Challenge“. A zna se šta je u Srbiji jedino gore od kofe leda…

Suštinski siromašni kakvi jesmo prestali smo čeznuti za slobodom i okrenuli smo se novcu. Već deset godina Vučić nam govori da će nam standard porasti za „četiri, najviše pet godina“, a da će osnov preporoda biti njegova „ideja“ o jeftinim stanovima. A Karl Marks je govorio kako će vlasnici kapitala stalno vršiti prinudu da kupujemo njihove stanove i da pri tome ulazimo u „u skupe kredite do nivoa neizdržljivosti“, što će na kraju dovesti do bankrota banaka, te će država biti prinuđena da „krene putem koji vodi u komunizam“ (Kapital, 1867).

Tim putem je krenuo svako ko nudi narodu stanove za 400 evra po kvadratu, zar ne?

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu

Povezani tekstovi