U Danasu od 28. juna 2012. objavljene su četiri stranice dodatka u čast događaja koji je, a po zamisli nekog od urednika novina, ovako enigmatično naslovljen: od Danas Andrić ponovo u Višegradu. Tog dana je inače, treba li podsećati, bio Vidovdan, a Andrićev „povratak“ u vidu biste, u pravi čas i na pravo mesto, trebalo je u prvom redu da nam predoči veličinu jednog „Projekta“ njemu posvećenog i nazvanog Andrićgradom. Za tu su priliku odabrane da „za Danas pišu i govore“ tri intelektualne gromade, od kojih je jedna smislila (Kusturica), druga opevala (Dragojlović), a treća politički „fundirala“ i finansijski i logistički pomogla „projekat“. U njihovom smrtonosnom zagrljaju našao se Ivo Andrić. I o tome će ovde biti reči. (Ostavljam po strani, i prepuštam njegovoj savesti, prisustvo Muharema Bazdulja u celoj ovoj opakoj priči.)

Najpre ću pokušati da ukažem na to da će, kao rezultat tog „projekta“, jednog dana (2014) nastati jedna, sa stanovišta zdravog razuma i dobrog ukusa, čudovišna tvorevina motivisana političkim pobudama najgore vrste. A te su pobude vidljive i u onome šta kažu gorepomenute osobe. Potom ću nastojati da tu tvorevinu opišem onakvom kakvom je vidim u prostoru jedne varošice koja ima svoju istoriju, svoju znamenitost, svoje prirodno okruženje kojima treba zahvaliti što je nastao roman Na Drini ćuprija.

„Projekat“ je, tvrdim, dakle, plod notorne političke ujdurme, čiji je cilj da, zloupotrebom velikog pisca, udari lažnu pozlatu preko jednog mračnog poglavlja srpske istorije.

Milorad Dodik, u tekstu pisanom iz „ličnog ugla“, ima jednu jedinu rečenicu, tačnije frazetinu, koja ima (posredno) prizvuk vrednosnog suda, a ona glasi: „Umetnost Ive Andrića prepoznata je na svetskom nivou.“ Sve ostalo je prizemna, i pre Dodika bezbroj puta korišćena (od njemu sličnih) politička interpretacija Andrićevog dela, a pre svega njegovog „monumentalnog“ (M.D.) Pisma iz 1920, koje bi trebalo, valjda, da bude objašnjenje „metafizike“ rata na teritoriji BiH tokom devedesetih i alibi za srpski „uzvratni udarac“ koji je za sobom ostavio pustoš.

Razgovor Emira Kusturice, „autora Andrićgrada“, sa izvesnom Katarinom Živanović, započinje podatkom, koji je i Dodik smatrao presudno važnim, te ga i on pominje, da je 1991, „pre početka rata“, Murat Šabanović, „usled nacionalističkog naboja“ (veli E.K.), „polupao“ Andrićevu bistu. (O tome šta su sve Srbi, za sledećih pet godina, „polupali“ diljem Bosne, ovde, naravno, nema ni reči.) Iz svega bi trebalo da shvatimo, ili bar naslutimo, da je sve počelo zahvaljujući ničim izazvanom „nacionalističkom naboju“ jednog muslimana. Zatim slede istorijski klišei o vazda zavađenim narodima koje će, smatra neimar, Andrićgrad konačno ujediniti i u njih uneti mir. O tome kako bi to pomirenje trebalo da izgleda prema arhitektonskom rešenju ovog „neohumastičko“-renesansnog, vizantijsko-otomanskog gradskog čudovišta, videćemo kasnije.

Pre toga se treba zapitati kako je to pomirenje uopšte mogućno, ukoliko se kreće od tvrdnje da u tim zabitima, inače kao od boga stvorenim za raskošno graditeljstvo, nije bilo renesanse samo zato što su ih pregazile otomanske horde. I kako oprostiti potomcima tih osvajača što su nas njihovi preci lišili renesanse, a bila nam je, geografski gledano, nadohvat ruke, kako se s njima „pomiriti“! I ova glupava, infantilna priča o tome „šta bi bilo da je bilo“, koja bi istorijsko sećanje svakog naroda mogla da pretvori u krvavu sadašnjost, za tili čas rasteruje Kusturičine pomiriteljske magle i razotkriva njegove stvarne motive. A oni se, iz samo njemu znanih razloga, mogu svesti na „odbranu“ srpskih interesa, srpskih vrednosti, srpskog duha i tako redom. „Danas je, kaže E. K., dominantna ideja da se srpski narod uvede u neki ilegalni pokret, da se izbrišu zasluge pojedinaca, minorizuju njihovi uspesi na koje bi svaka druga zemlja bila ponosna.“ Ova trapavo sročena rečenica, pri tom potpuno neistinita, kao što je, uostalom, trapavo, krcato lažima i postiđujućim greškama iz neznanja sve što Kusturica izgovori, treba da nam pokaže koliko je težak taj njegov posao. I „samo pakosni (među koje spadam i ja, M.M.) mogu da pomisle drugačije“, mogu da posumnjaju. Kao što su, recimo, posumnjali i Trebinjci, te mu nisu dozvolili da „sa austrougarske kule u Trebinju“ uzme „kamen koji mu je zafalio“.

Dragan Dragojlović, magistar ekonomskih nauka, ministar vera u vreme srpskih osvajačkih pohoda (1991-1997) na teritoriju koja uključuje i Višegrad, pesnik o čijem daru i pameti mogu da sudim bez većeg hermeneutičkog napora već i na osnovu njegovog teksta pod naslovom „Mehmed paša, Andrić i Kusturica“, trenutno je upravnik Andrićeve zadužbine. Čovek, dakle, koji se pita za sve što se tiče Andrićevog „lika i dela“, a da su pri tom njegove kvalifikacije za tu odgovornu dužnost više no sporne. No one su u ovoj zemlji i nače nevažne. Dovoljno je misliti i to ponoviti nekoliko puta da je Andrić „veliki srpski pisac“, dovoljno je reći da „novo delo ‘Andrićgrad’ nastaje na ideji velikog srpskog stvaraoca ovog vremena, filmskog maga Emira Kusturice“, dovoljno je videti „neku čudnu simboliku u onome što će se desiti u Višegradu na Vidovdan 28. juna ove godine“, pa da vam vrata budu svuda otvorena. Kao što vam je dovoljno da ovde slovite za pesnika ako ste kadri da napišete i potpišete rečenice ovog tipa: „Andrić je svojom knjigom želeo da iskaže sve ono o čemu je kamena ćuprija ćutala. I ako je mogla da pamti nije umela da govori“.

Što se samog „koncepta grada“ tiče, one je, po rečima „filmskog maga“, „multietnički“ i spaja sve što se u megalomanskoj glavi jednog neobrazovanog skorojevića može spojiti: „Na ulazu sa leve strane je karavan-saraj i kuće iz srpskog perioda koje ovde nisu sačuvane. Sa desne je vizantijski deo. Glavna ulica je rekonstrukcija nečega što se na ovim prostorima nikada nije desilo – vreme renesanse nakon srednjeg veka.“ A kad na Guglu potražite plan toga „grada“ za koji je, „da bi se dočarala autentičnost“, trebalo porušiti, pored ostalog, i „austrougarsku kulu“, koja je „zapravo napuštena karaula“, dakle kad potražite taj plan, kad pogledate to što je već izgrađeno (za sad još bez „Vizantijskog dvora“), pred vašim se očima ukazuju zdanja veoma slična vili „Jelena“ izvesnog Bogoljuba Karića. Na jezičku zemlje, jedva dovoljnom za jedno jedino zdanje, recimo, Andrićev institut, tiskaju se i međusobno guše, na desetine kuća, presecaju vidik, pritiskaju reku, ko kakav brod, što se nepovratno nasukao na njenu obalu, jer ne može ni da plovi, ni da potone. A u neposrednoj blizini, kao primer spoja „lepog i korisnog“, kao dokaz neimarskog dara i nepatvorenog nadahnuća, kao optužujući kontrast, stoji na Drini ćuprija, od 2007. uvrštena u Uneskovu listu svetske baštine. I pitate se kako se, na početku XXI, mogao dogoditi ovaj upad varvara, kako im se nije stalo na put, kako im se dozvolilo da oni nešto podižu u slavu pisca koji bi se, sa pozicije svog visoko estetizovanog asketizma, koji mu je nalagao da se liši svega suvišnog, svega što bode oči, svega što je rasipno i tašto, gnušao njihovog neimarskog (ne)dela i bio postiđen načinom na koji ga slave.

A Danas je bez ikakve distance koja bi bar diskretno dala do znanja da to nisu estetski i moralni ideali samoga lista, predstavio ovaj „projekat od 25 miliona“, ističući u antrfileu ovu svotu, valjda kao dovoljan dokaz da je reč o „velikom projektu“!