Obeležavanje ljudi i objekata

Milinko Bujišić Ako kao narod i kao država, zbog svega što nam se dešavalo u poslednjih dvadeset godina, kasnimo za civilizovanim svetom, ne moramo da kasnimo i za mojim selom koje se nalazi u ovoj državi, a za koje država i ne zna da postoji, pa prema tome i ne koristi pozitivna iskustva.
Mi jesmo nekakva prirodna enklava, bez puteva, bez proizvodnje, bez informacija, bez para; enklava u koju se ni sa kakvim pasošem ne može ući. Dakle, zaostali smo u svakom razvoju, osim u intelektualnom i političkom.
Da ne kukam: ovo što se sada kod nas radi na nivou cele države, mi smo uradili još pre šezdeset godina. Pošteno smo se podelili i obeležili, a sada samo prilagođavamo naše podele aktuelnim političkim trenucima. Kao da nas neka viša sila deli i razvdvaja po nekakvoj nevidljivoj pravdi i nepravdi. I sve svoje podele smo pošteno plaćali, tako da niko nikom i nikada nije ostajao dužan. Kako tada, tako i sada. Moral i obraz su bili izvan i iznad svega.
(Ova dva pojma – moral i obraz – koja se najčešće koriste u našem jeziku, imaju potpuno drugačija značenja nego što piše u knjigama. U nekom razgovoru, jedan stariji i čestit čovek požalio mi se da svega ima previše, ali morala nema ni grama i da mu se više ništa ne mili da radi. I to je ponavljao više puta, sve dok nisam shvatio da misli na volju i motivaciju. A onda me je, kao iskusan, savetovao da mogu da pišem, da čitam, da lažem, da kradem i da varam, a da pri tom čuvam obraz, jer kad se jednom izgubi obraz, više se nikad ne može vratiti).
A delili smo se po svim osnovama – i ko je za ovo, a ko za ono, ko je za ovoga a ko za onoga, ko je za prošlost a ko za budućnost, delili smo se na ovakve i onakve, na dobre i zle, na patriote i izdajnike. Na svaki način smo se obeležavali. Nekad smo se obeležavali bradama i brkovima, nekad partizanskim kapama i šajkačama, narodnom nošnjom i kupovnim odelima, nekad novinama koje smo kupovali a nismo čitali, nekad učešćem na mitinzima i antimitinzima…
I te podele su bili bratske, što će reći da nikad nisu bile idealne i dobre, ali dovoljne za sukobe. Nikad nismo išli istim putem. Postojala su dva puta ili, tačnije, dve kozje staze – i do pašnjaka i do škole i do prodavnice i znalo se prema političkom opredeljenju ko ide kojim putem. A sve zbog neželjenih susreta i svih posledica koje mogu proizaći iz tih susreta.
Toliko smo jasno podeljeni da smo svi, koji smo na jednoj strani, počeli i fizički da ličimo jedni na druge, tako da lako prepoznajemo po izgledu one koji ne pripadaju našoj ideološkoj opciji.
Umesto da koriste iskustva moga kraja, iskustva koja su pokazala rezultate, nadležni u našoj državi počinju da nas obeležavaju amblemima i drugim etiketama. Na taj način žele da nam svima pruže novu šansu da se opredelimo ko je za šta ili, bolje reći, ko je za kojeg političkog lidera.
Juče je jedan stranac, koji ne razume prilike u našoj zemlji, a pogotovo sadašnji trenutak, pitao jednog prolaznika ko su ljudi koji nose ambleme, a ko su oni koji ne nose nikakva obeležja. Ovaj mu je odgovorio da su oni koji nose ambleme srpski Srbi, a oni drugi su evropski Srbi. A pošto su amblemi podložni skidanju i stavljanju, nadležni u ovoj državi odlučili su da će u budućim ličnim dokumentima, koji su u pripremi, u mikročipovima ličnih karata i pasoša tačno stajati ko je na čijoj strani, a shodno tome i koja mu sve prava pripadaju, koje nagrade, a koje kazne. Navodno, zbog tog političkog prebrojavanja se i kasni s izdavanjem novih dokumenata.
Ako se sva ideološka obeležavanja, i amblemima i ličnim dokumentima i javnim prozivanjem, ne pokažu dovoljno efikasna, neki lideri imaju i rezervno rešenje. Oni smatraju da svakom građaninu treba za uvo zaheftati pločicu na kojoj će sve jasno pisati, a što se ne može ni skinuti ni sakriti, ali da sve to bude urađeno humano, bar koliko i kod krupne stoke.