Od ideje o privatizaciji do propasti Zavoda za udžbenike: Odgovor na tekst Borislava Vukše „Radoš Ljušić kao Kum 2“

Sudbina Zavoda za udžbenike bila bi sasvim drugačija da je firma privatizovana. Uveren sam da bi danas Zavod bio uspešno privatno preduzeće i ne bi, zasigurno, bio na izdisaju. Zavodom su do 2.000 godine upravljali komunisti, pa socijalisti, potom demokratska vlast. Nekada najveći izdavač na Balkanu, kao monopolista objavljivao je godišnje oko deset miliona knjiga, u vreme kada su se pojavili privatni izdavači, od 2004, oko sedam miliona (za vreme moje uprave), a poslednjih godina, tako malo da firma jedva opstaje. Ova činjenica nije samo posledica konkurencije privatnih izdavača, već nerada i javašluka u Zavodu.

Devastiranje Zavoda počelo je u vreme žute demokratije, godine 2001. Moj prethodnik nije mi zvanično predao firmu, osim što se samnom rukovao, za razliku od mane, koji sam mom nasledniku uručio preduzeće javno, u prisustvu ministra prosvete i novinara, uz izveštaj o stanju Zavoda u tom trenutku.

Evo kakvo je bilo stanje u Zavodu za udžbenike 2004. godine. Zatekao sam 400.000.000 dinara i to, ne sav novac u Zavodovoj kasi, već rasut u vidu pozajmice, protivno zakonima zemlje, u skoro svim štamparijama i drugim firmama, s minimalnom kamatom ili bez nje, i bilo kojih drugih obaveza. Na raspolaganju sam imao od tog novca u bankama 178.985.000 dinara. S naporom, i više od godinu dana, namirivao sam dugove. Navodim samo jedan primer, kakvih je sijaset. Ženi jedne veoma poznate ličnosti, Zavod je pozajmio 20.000.000 dinara s kamatom od 3%, a ona je taj novac davala na zajam s kamatom od 13%. Ko je ovde gubitnik a ko dobitnik, zna Vukša dobro, a nadam se i čitaoci. Sve je tada rađeno kako bi Zavod osiromašio i bio prodat zajedno sa Simpom iz Vranja u bescenje – za 3.000.000 evra (vrednost evra bila je tada znatno manja nego danas). Zna se i osoba koja je trebalo da kupi obe firme u paketu. Priča za pripovetku nekog novog Stevana Sremca, o našim naravima i o korupciji u vreme prvih godina privatizacije državne i društvene imovine. Srećom vlast je pala, a privatizacija obustavljena.

Postavljam pitanje Vukši, svim zaposlenim u Zavodu i vlastima: gde se deo novac koji je preduzeće ostvarilo od 2001. do 2004. godine? Za mog direktorovanja ostavljali smo u kasi keš, svake godine, između 300.000.000 i 650.000.000 dinara. Kad se ima na umu da je Zavod prosvetno preduzeće, može se slobodno reći da je reč o velikim parama!

Vlada Republike Srbije ovlastila me je da mogu ponovo da pokrenem privatizaciju, pošto se Zavod oporavio. Osobe s kojima sam pregovarao bili su Vlade Divac i Dejan Bodiroga. Reč je o vrhunskim sportistima i dobrim ljudima, koji su posedovali „čist“ novac stečen časnom delatnošću – znojem i iždivenijem, a ne kriminalcima ili ljudima sumnjiva morala i još sumnjivijeg bogatstva.

Nasuprot Vukši, koji sve ovo dobro zna, ali ne sme da iznese nijedan podatak, i da stane iza njih, slobodan sam da javnost izvestim da sam zatekao u Zavodu 400.000.000 dinara, a ostavio 2.744.000.000 dinara i 2.000.000 evra, ne ubrajajući u ove cifre hartiju i odštampane knjige. To je jedino ispravno merilo o uspesima i neuspesima Zavoda za udžbenike.

Što se tiče moje spreme i sposobnosti, zbog čega me Vukša napada, dovoljno je reći da iza mene stoje uspesi Zavoda za udžbenike i moja istoriografska dela. Da li postoji išta čime se Vukša može pohvaliti? Zavod je prosvetna ustanova, a ja sam prosvetni radnik, i pisac četiri udžbenika, dva za osnovnu školu i dva za srednju školu. Ni moji prethodnici, ni naslednici, nisu bili ekonomisti, ali on to prećutkuje.

Bio sam dovoljno oprezan da najvažnija dokumenta o poslovanju Zavoda za udžbenike od 2001. do 2004. godine pregledam i delom kopiram, zlu ne trebalo. A što se tiče mog prethodnika, on je bio kolateralna šteta, delom i zbog Vukše, koji je, neformalno, bio druga ličnost u firmi i odlučivao o mnogim poslovima, budući da je direktor retko boravio u preduzeću. Pre nego je policija obavljala svoj posao u Zavodu, Vukša je deo arhive o svom poslovanju uspeo da iznese iz firme, što je bio jedan od razloga za njegovo policijsko ispitivanje. Za razliku od njega, sve što sam stvorio, ostavio sam u Zavodu, pa i dokumenta, što se lako da proveriti.

Otužno je da se ovaj grafički intelektualac poziva na Slobodana Jovanovića, pravnika i povesnika, budući da opširan i završni citat daleko više pristoji njemu i njegovim sadruzima koji su započeli sunovrat Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, ali ih je, u tome, sprečila promena vlasti. Posle mene došli su gori od njega, s namerom da Zavod dokrajče, a potom i privatizuju, sva je prilika, u bescenje, kao i 2003. godine.

Mnoge nepoznate pojedinosti, ali bitne, o Zavodu za udžbenike i Službenom glasniku, saopštiću kad Bog dopusti malo više slobode ovom narodu.

Autor je istoričar, bivši direktor Zavoda za udžbenike

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.