Odgovor po meri Bondstila

Pitalo se za formalni čin (donošenje deklaracije o nezavisnosti), a ne i za sadržaj čina (proglašenje Kosova kao nezavisne i suverene države) odnosno njegove posledice (secesija dela od celine države-članice UN, mogućnost i opravdanost toga po međunarodnom pravu, i sl.).

Hiseši Ovada, predsednik MSP, 21. novembra 2009. najavio je da će zaključak MSP biti na „30 strana“ i da taj zaključak: „Prosto treba čitati. Treba ga izučavati“.

Dosadašnji komentari u Srbiji povodom zaključka MSP uglavnom potvrđuju da su autori nedovoljno ili nisu uopšte poslušali Ovadin zavet. Radoslav Nedić u tekstu: „Trebalo je tužiti Kosovo“ nastoji da dokaže suprotno. No, u tekstu ima nekoliko ozbiljnih nepreciznosti, čak netačnosti.

Zaključak MSP je „da usvajanje te deklaracije (o nezavisnosti od 17.2.2008, prim. B.R.) nije prekršilo primenjiva pravila međunarodnog prava“, a ne kako R. N. navodi da ta deklaracija „nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom“. Sintagma „nije prekršila“ (did not violate) se uveliko razlikuje i od izraza „u skladu“ (in accordance with), a pogotovo, čak fundamentalno od termina „nije u suprotnosti“ (not in contrary). Suprotno R. N., MSP svoj zaključak nije bazirao na primeni Rezolucije 1244 već na postupanju van njenog okvira, dok Kosovo nije moglo biti tuženo jer nije članica UN, a i da jeste, nema deponovanu izjavu o nadležnosti (compulsory jurisdiction) , niti bi istu, iz samoočiglednih razloga, deponovalo. Konačno, MSP donosi odluke uvek u istom sastavu (sudije koje je izabrala Generalna skupština UN i Savet bezbednosti), pa je nejasno na koje se to „profesionalne sudije“ tog suda R. N. poziva.

Zaključak MSP se svodi na stav da deklaraciju o nezavisnosti od 17.2.2008. nije donela Skupština Kosova kao privremeni organ samouprave (par. 102-109 – da jeste, deklaracija bi bila suprotna primenjivom međunarodnom pravu – Rezoluciji 1244 i Ustavnom okviru) već grupa ljudi, predstavnika naroda Kosova (kako su postali predstavnici nema objašnjenja, B.R.) koji su delovali izvan primenjivog međunarodnog prava (par. 109). Transformacija Skupštine u predstavnike naroda plod je, po meni, spektakularnog sudskog sofizma.

PoMSP-u, dakle, postupanje van primenjivog međunarodnog prava „nije prekršilo“ pravila primenjivog međunarodnog prava. Ovo je, bez pejorativnog prizvuka, čist truizam i pravni nonsens (ne i u političkom smislu). Nešto što je izvan nečega ne može ni da krši to što je u nečemu. Dve odvojene, singularne sfere ne mogu se uopšte sameravati budući da posebno, samodovoljno i naporedo egzistiraju.

„Pitijski“ stav MSP je iskorišćen kako bi se u javnosti nametnulo tumačenje da je deklaracija o nezavisnosti pravovaljana, tj. legalna po primenjivom međunarodnom pravu, što u elementarnom smislu nije tačno.

Pristup MSP-a zasigurno ne bi bio tako ambivalentan da se, bez obzira na moguće rizike, uputilo utemeljenije pitanje tipa: Da li jednostrana secesija Kosova od Srbije na osnovu Deklaracije o nezavisnosti od 17.2.2008. krši međunarodno pravo. Ili pak, da se tužila neka država iz EU ili van nje, što sam, pored drugih, i sam javno predlagao.

Prema obrazloženju zaključka MSP-a, Rezolucija SB br. 1244 i dalje važi, i dok traje njome uspostavljeni privremeni međunarodni poredak nema odnosno ne može postojati konačno rešenje. SB nije ukinuo privremeni poredak, a samo on to može učiniti. Deklaracija o nezavisnosti Kosova, koja je pokušaj određenja konačnog rešenje (par. 114), nije ukinula privremeni međunarodni poredak na Kosmetu. Srbija se može složiti da se on ukine čemu se Rusija i Kina u Savetu bezbednosti neće protiviti.

Vođenje pregovora o „tehničkim pitanjima“ značilo bi faktičko ukidanje tog privremenog međunarodnog poretka. Ako uz to bar još 40 zemalja prizna Kosovo, Srbija bi neposredno doprinela uspostavljanju opšte prakse o legalnosti jednostrane secesije u smislu čl. 38. Statuta MSP-a.

Budimir Rudović, Beograd