Vanja Bajović: Privatna arhiva„Dečaku izvađena slezina zbog vršnjačkog nasilja“; „Srednjoškolci tukli, vezivali i snimali druge učenike“; „Dvanaestogodišnjak zapalio beskućnika“; „Trinaestogodišnjak se ubio zbog vršnjačkog nasilja“; „Maloletnici bacili dečaka sa Brankovog mosta“ samo su neki od naslova koji već godinama pune novine i portale i zapanjuju javnost ne samo brutalnošću zločina već i uzrastom učinilaca.
Mnogi od ovih zločina ostaju nekažnjeni jer deca mlađa od 14 godina ne mogu krivično odgovarati, a u pogledu maloletnika (lica od 14 do 18 godina) vodi se poseban (protektivni) postupak i mahom izriču posebne sankcije (vaspitne mere) usmerene na pružanje podrške i pomoći maloletniku.
Uzroci delinkventnog ponašanja su brojni i međusobno uslovljeni, ali sve studije kao jedan od glavnih faktora navode nedostatak „kućnog vaspitanja“ odnosno odsustvo neophodne brige i staranja roditelja ili drugih lica koja su dužna da se o detetu brinu. Polazeći od psiholoških studija da se čovek ne rađa kao moralno biće, već da se moralne norme vremenom usvajaju, dužnost je onih koji pristanu na roditeljstvo da preuzmu i sve obaveze koje ono sa sobom nosi, a što prvenstveno podrazumeva usađivanje adekvatnih moralnih normi svojim potomcima.
U našem pravu roditelji za „nedela“ svojih potomaka mogu odgovarati građanskopravno (u vidu naknade štete) i prekršajno, a prepreka krivičnoj odgovornosti roditelja za krivična dela svojih „potomaka“ je načelo individualne subjektivne odgovornosti po kome svako odgovara samo i isključivo za svoje postupke.
Roditelji su odgovorni za štetu koje njihovo maloletno dete prouzrokuje trećim licima, osim ako je šteta nastala dok se dete nalazilo pod nadzorom trećeg lica (škola, ekskurzija i sl.) kada odgovara lice pod čijim nadzorom se dete nalazilo.
Međutim, to lice (ustanova) se može osloboditi odgovornosti ili zahtevati naknadu štete od roditelja, ako je šteta nastala usled „lošeg vaspitanja maloletnika, rđavih primera ili poročnih navika koje su mu roditelji dali, ili se i inače šteta može pripisati u krivicu roditeljima“.
Reč je o građanskopravnoj odgovornosti koja se isključivo svodi na naknadi materijalne ili nematerijalne štete u obično dugotrajnom parničnom postupku koji se vodi po privatnoj tužbi oštećenog lica na koju se oštećeni neretko i ne usuđuje, a roditelje sa „dubljim džepom“ naknada ovakve štete i ne pogađa previše.
Roditelji takođe mogu odgovarati prekršajno, za onaj prekršaj koji učini njihovo dete mlađe od 14 godina, pod uslovom da se dokaže da je prekršaj rezultat propuštanja dužnog nadzora nad detetom, a roditelji su bili u mogućnosti da takav nadzor vrše.
Deca starija od 14 godina su prekršajno odgovorna, a posebnim zakonom se može urediti da i roditelji takođe odgovaraju za onaj isti prekršaj koji izvrši njihovo maloletno dete. U teoriji se ovakav vid odgovornosti kritikuje kao objektivna prekršajna odgovornost jer se roditelji ne kažnjavaju za „propuštanje dužnog nadzora“ već se kažnjavaju za onaj isti prekršaj koji je učinilo njihovo dete, što nameće velike dokazne teškoće, pa ne iznenađuje da se u praksi prekršajnih sudova ovakvi postupci maltene i ne pokreću.
U krivičnom postupku roditelj vaspitno zapuštenog maloletnika može odgovarati za krivično delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, ali ovo krivično delo je propisano u interesu deteta i u cilju njegove zaštite pa je u tom smislu odgovoran roditelj koji maltretira, ponižava i zlostavlja svoje dete, navodi ga na prosjačenje i sl.
Međutim, nameće se pitanje zaštite trećih lica od problematičnog i vaspitno zapuštenog deteta. Uprkos pomenutom principu individualne subjektivne odgovornosti, vlasnik opasne stvari ili životinje je krivično odgovoran ako recimo pas u njegovom vlasništvu povredi treće lice, komandant krivično odgovara za krivična dela izvršena od strane njemu podređenih, što se opravdava propuštanjem dužnog nadzora od strane onoga ko je bio dužan da taj nadzor vrši.
Uloga roditelja podrazumeva i pravilno vaspitanje svog deteta u smislu nadzora nad njegovim ponašanjem, usađivanja adekvatnih moralnih vrednosti i sprečavanja nanošenja patnje trećim licima, pa je i logično da se od roditelja očekuje da pravilno vaspita i nadzire svoje dete u meri većoj nego što se od vlasnika očekuje da nadzire opasnu stvar ili životinje ili što se od komandanta očekuje da nadzire ponašanje svojih podređenih.
U tom smislu su u nekolicini američkih država doneti posebni zakoni o roditeljskoj odgovornosti po kojima u slučaju da maloletnik izvrši krivično delo i roditelj takođe može kazneno odgovarati za neodgovarajući nadzor (improper supervision) ili kršenje roditeljskih dužnosti (violations of parental duties). Ovo bi moglo da posluži i našem zakonodavcu kao inspiracija nekih budućih kazneno-pravnih reformi.
Privilegovan položaj maloletnika u krivičnom pravu odraz je opštih humanih tendencija da se mladim licima pruži „dodatna šansa“ i da se izvedu na „pravi put“ pružanjem mera podrške i pomoći. Međutim, pravo ne može i ne treba da bude „partikularno humano“ jer humanost prema učiniocu u ovom slučaju podrazumeva nehumanost prema žrtvi.
Na taj način dolazimo do paradoksalne situacije da krivično pravo faktički „štiti“ dvanaestogodišnjake sa početka teksta, koji su zapalili beskućnika ili bacili svog vršnjaka sa mosta, zanemarujući interese žrtve i njenu moralnu satisfakciju, pa se zarad apstraktne „humanosti“ zatvaraju oči pred konkretnim zločinom. Na kraju krajeva, oni koji donesu decu na svet ali propuste da ih pravilno vaspitaju i usade im odgovarajuće vrednosti, odgovorni su tom istom svetu za ponašanje svojih potomaka.
Autorka je profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
