Odlazak najjačeg ruskog lobiste u Srbiji 1Foto: Medija centar

Da mu sin Vladimir nije pritvoren zbog učešća u demonstracijama pred Narodnom skupštinom malo ko bi znao da je Petar Škundrić do pre neki dan bio savetnik u Vladi. I sad kad je smenjen, ostaje nejasno šta je i koga je savetovao Petar Škundrić.

Moguće je naslutiti da je bio savetnik za energetiku, jer se tim poslom najčešće i najduže bavio u državnoj službi. Ali, nije najjasnije koga je savetovao u poslednje četiri godine.

Da li ministra energetike Aleksandra Antića, svog partijskog kolegu? Ili možda šefa diplomatije Ivicu Dačića, svog partijskog šefa? Da nije možda savetovao premijerku Anu Brnabić?

I dalje ostaje nejasno zašto je Petar Škundrić najuren iz Vlade.

Šef socijalista Dačić prvo je objasnio da pritvoreni Škundrićev sin Vladimir nema nikakve veze s SPS-om, ali ako je tako, zašto je onda sutradan razrešio oca Petra funkcije savetnika u Vladi.

U međuvremenu, Škundrić mlađi pušten je iz pritvora da se brani sa slobode. To bi trebalo da bude razlog više da Škundrić stariji ne treba da ispašta sinovljeve „grehe“.

Da li je razrešenje Petra Škundrića bio brzopotezni i nervozan pokušaj Ivice Dačića da kontroliše štetu?

Kakvu štetu? Da li samo onu koja se neminovno pojavila kao nagoveštaj diskvalifikacije SPS-a iz započetih pregovora o formiranju nove srpske vlade? Ili je to bio Dačićev pokušaj da se hitro zapuše usta svima kojima se u demonstracijama pred Parlamentom priviđao „ruski element“?

Afera Škundrić – pritvor sina i razrešenje oca – dobila je pristojnu „minutažu“ u domaćim političkim krugovima i medijima, ali se uglavnom, i nažalost, zadržala na profesionalnom nivou koji bi se mogao označiti kao „pitko i plitko“.

Predsednik države nazvao je prebogatim tajkunom jednog od Škundrića (nejasno je kojeg, jer ispada da jednom govori o ocu-tajkunu, drugi put o razmaženom sinu-tajkunu).

Mediji uglavnom kreiraju romantičarsku predstavu o Petru Škundriću kao jednom od istorijskih osnivača Socijalističke partije Srbije, dobroćudnom krajnjem levičaru (poput Hosea Muhike) i poslednjem Miloševićevom „Mohikancu“, zanemarujući činjenicu da se radi o jednom od malobrojnih ali ključnih političkih kapitalaca u Srbiji.

Petar Škundrić nije bilo ko među srpskim političarima.

Namerno ili slučajno, iz neznanja ili interesa, nonšalantno se prelazi preko nekih važnih detalja vezanih za karijeru prvog genseka SPS-a i ikone tvrdolinijaša u toj partiji.

Posle demokratskih promena, raskida s miloševićevskim režimom i kontrolisane revitalizacije SPS-a Škundrić stiče status ključnog ruskog lobiste u Srbiji. Dačić kao novi lider SPS-a nikada nije dostigao nivo poverenja koje u Kremlju ima Škundrić.

I kad su se SPS i Dačić hvalili ruskim „leđima“, bilo je to zahvaljujući nesebičnom trudu moćnog i tihog profesora-lobiste iz njihovih redova u Beogradu.

Nije slučajno Petar Škundrić u julu 2008. godine postao ministar energetike u „kohabitacionoj“ vladi demokrata i socijalista u čijem je pomirenju učestvovao kao jedan od autora Deklaracije o pomirenju.

Ali, ključni ruski lobista u Beogradu nije pisao samo Deklaraciju o pomirenju. Petar Škundrić se smatra arhitektom istorijski kontroverznog ugovora o prodaji Naftne industrije Srbije ruskoj kompaniji Gaspromnjeft.

Samo šest meseci pošto je postao ministar energetike, Škundrić je u Moskvi (u ime Srbije) i zvanično stavio potpis na taj ugovor kojim je i formalno započela predaja srpskog energetskog sektora u ruske ruke.

Škundrićeva ovlašćenja u Vladi bila su impresivna: koordinirao je sve velike energetske projekte, počev od naftovoda „Južni tok“ do realizacije kineskih i ruskih investicija u Kostolac, Kolubaru, Đerdap, Obrenovac i Bajinu Baštu.

Kad je u rekonstruisanoj Vladi Mirka Cvetkovića ostao bez ministarskog resora, dobio je „utešnu funkciju“ savetnika za energetiku koju je zadržao i u koalicionoj (SNS-SPS) Vladi Ivice Dačića sa zadatkom da nadgleda gasovod „Južni tok“, kao nastavak ruskog preuzimanja energetskog sektora Srbije.

U tom poslu Škundrićev najbliži saradnik više od decenije je Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa i drugi važan ruski lobista u Srbiji, izrazito redak „aparatčik“ za koga se tvrdi da kad god boravi u Rusiji, obavezno odseda u dači šefa ruskog Gasproma.

Zanimljiv detalj, koji bi mogao da sugeriše kvalitet budućih energetskih odnosa Beograda i Moskve je da se i Bajatoviću, prema kredibilnom izvoru iz Vlade Srbije, sprema otkaz posle formiranja novog ministarskog kabineta.

Visokopozicionirani i u sektor energetike veoma upućeni službenik odlazeće Vlade pripisuje Bajatoviću nepotrebno „držanje svih jaja u jednoj korpi“, odnosno isključivo oslanjanje na ruski gas u snabdevanju Srbije i višegodišnje miniranje diverzifikacije izvora nabavke gasa, koje je još 2015. godina na Bezbednosnom forumu u Minhenu promovisao tadašnji premijer Aleksandar Vučić.

U taj mogući novi srpsko-ruski energetski scenario mogli bi se uklopiti, kako se čuje iz naftnih krugova, i već izvesno vreme (od pojave korona virusa) narušeni odnosi između Gaspromnjefta i Vlade Srbije, dva najveća vlasnika NIS-a.

Kriza poverenja nije dostigla takve razmere da ugrožava poslovanje te kompanije, ali je primetna sumnjičavost i tendenciozno prebiranje po nekim finansijskim pokazateljima.

Retko ko (reklo bi se – niko) ima tako dug savetnički staž u Vladi kao Petar Škundrić. On je najdugovečniji savetnik u protekle dve decenije.

Za tu dužnost verovatno ga je kvalifikovalo i pravilo da nikad nije previše bio eksponiran da bi mogao da bude veoma uticajan. Na takvu karijeru senku bi mogla da baci samo Vučićeva kvalifikacija „tajkun“.

Ako je tačna, onda ona otvara neizbežno pitanje od čega se Petar Škundrić obogatio? Kako je postao tajkun taj skromni univerzitetski profesor i krajnji (takoreći, ultra) levičar kome bi „po difoltu“ bogatstvo trebalo da bude mrsko? Od lobističkih prinadležnosti ili od nekog lukrativnog (da li energetskog) biznisa?

Nije zanemarljiva činjenica da je afera Škundrić otvorena pred sam početak pregovora o novoj vladi i nagađanja hoće li Vučić i ovog puta kao koalicione partnere uzeti socijaliste ili će ih poslati u opoziciju.

Nije do kraja jasno da li se Dačić ekspresnim izbacivanjem „legende“ SPS-a oslobađa balasta starih kadrova (tvrdolinijaša, makar bili ruski lobisti). Već duže vreme primetno je da Dačićevi „mladoturci“ masivnim ulaskom u manje eksponirane ali veoma unosne biznise pokazuju odbojnost prema ideologiji i izrazitu sklonost ka profitu i bogaćenju. U takvim unutarpartijskim previranjima radikalni levičar Petar Škundrić postao je anahronizam pa je moguće da se samo tražio trenutak za njegovo penzionisanje.

Čini se da šef stranke Dačić toleriše i podržava biznis orijentaciju nove klase svojih saradnika. S druge strane, moguće je, međutim, (i u tome je nevolja) da šef dosadašnjeg većinskog koalicionog partnera Vučić ne gleda blagonaklono na takvu penetraciju socijalista, kao konkurencije, u biznis sferu (otuda tako radikalna optužba na račun angažmana tajkuna u demonstracijama) i sada koristi priliku da se đuture oslobodi Dačića i socijalista u politici, ali i Rusa u srpskoj energetici (ili bar da od socijalista preuzme palicu u tim odnosima).

Autor je novinar

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.