Hvala ti, draga Olivera: Pismo Dobrile Bobe Stojnić slavnoj glumici

Svako ko je ikada sreo, gledao ili poznavao Oliveru to može da potvrdi. Svako ko danas pogleda bilo koji od jugoslovenskih ili srpskih filmova to može da potvrdi. Uvek je davala celu sebe, a imala je i htela sve da da.

Imala sam sreću da delim scenu i filmski kadar sa Oliverom Marković. Oliverinjos, kako smo je mi mladi glumci zvali iz milošte, bila je naša glumačka majka. Oslobađala nas je straha, učila, hranila, savetovala, najnežnije i sa beskrajno mnogo ljubavi. Bila je bez osećanja sujete i ljubomore. Radila je sa neviđenom energijom i strašću i u poznim godinama. Sve čega bi se dotakla, pretvarala je u magiju umetnosti.

Olivera Marković, da je među nama, ne bi odgovarala na uvrede

Znam da je imala i teških trenutaka u životu, ali ona ih je svojom duhovitošću prevazilazila i nadrastala. Olivera Marković je jednom rečju bila čovek u najlepšem smislu te reči.

Znam da Olivera, da je među nama, ne bi odgovarala na uvrede. Čak ih ni demantovala. Pogotovo ne na uvrede iz tako beznačajnih usta. Misleći na nju nisam htela ni ja da odgovaram, jer već odavno ne čujem šta ta usta govore. Posle njihovih otvaranja ostaju ruševine. Ruševine čitave jedne zemlje. Ruševine ljudskog dostojanstva.

E , zato pišem samo da podsetim nas koji vadimo uspomene iz tih ruševina ne bismo li išta sačuvali. Evo podsećam nas ko je bila Olivera Marković.

Ovo je pismo za nas, da joj nežno kažemo – HVALA TI DRAGA NAŠA OLIVERA.

Beograd 25.2.2026

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.