Današnja vlast, a pre šest godina opozicija, neočekivanim manevrom i taktikom, došla je tu gde je. Preuzela je program tadašnje vlasti, reciklirala sopstvenu prošlost i začudo, pobedila. Sad to isto pokušava da uradi i današnja nejaka opozicija. A narod očekuje nešto drugo, nešto novo.

U traženju rešenja za skoro beznadežnu poziciju u kojoj se država našla, po priznanju i samog predsednika, vlast i opozicija, čak i krajnja levica, otišli su sasvim desno. Kao da su se srpski narod i svi građani koji sa njim žive, šćućurili na desnoj strani šljive pod kojom su se okupili. I niko nema nameru, odnosno program i ideju kako da taj narod izvuče ispod šljive na čist vazduh i evropsku širinu demokratije i blagostanja, već im je jedini cilj, kako da taj narod usreće njihovom vladavinom. Jedino zajedničko im je otimanje za izgubljeno Kosovo, jer se preko njega, a bez građana u njemu, dobijaju izbori.

Da bi opozicija prikrila da je nastala od recikliranog materijala, kao u onoj reklami za papir, ofarbala se u roze. Sad su sigurni da ih narod neće prepoznati, neće se setiti da je više puta stao na njihove grablje, da su njihove ideje i namere već gledali u različitim pakovanjima. Ubeđeni su da su stvorili novi savez.

Savez je na startu pokazao da nema nameru da se bavi malim, ljudskim pitanjima, kada nisu uspeli da se usaglase oko osude sramnog tvita Vjerice Radete, pa su to morali da učine pojedinačno. Dveri ne žele da se bave time, jer tu ne vide ništa loše i što bi verovatno njihov tvit bio žešći.

Najspornije je, što taj savez pokušava da u reciklirani roze papir umota i svoj reciklirani program, utopijskog pogleda na budućnost, kroz nastavak populizma prethodne vlasti, sve u trideset tačaka. Providi se kroz najlon kako je program nastao. Đilas ponudio nekoliko ključnih tačaka, a onda su ostali sa leve i desne strane dodavali. Ko nije bio tu njegove tačke nema.

Dovoljno bi bilo samo prvih nekoliko tačaka u smislu ocene stanja u državi i zbog toga neophodnosti smene sadašnjeg režima, stvaranje uslova za fer izbore uključujući slobodu medija, prelazna vlada u koju ne bi ušao niko od političara iz sadašnjeg sastava saveza i izgradnja demokratskog društva – pravedno i uređeno se tu podrazumevaju.

Kad program ode u širinu štošta ne obuhvati, a to što se u vreći nađe bude ustajalo, nedorečeno i površno sa opštim mestima, tek da bude pomenuto, kao što su oštra borba protiv kriminala i korupcije, borba protiv siromaštva ili uvođenje sistemskih mera podrške i podsticaja turističkih usluga i kapaciteta Srbije. Kladim se da je treći predlog došao sa turističke destinacije. U nabrajanju da se sve pomene ipak su izostala ljudska prava, antifašizam ili Vojvodina, na kojima bi se savez raspao pre potpisivanja bilo kakvog papira. Tadić ni danas nije svestan da je izgubio izbore jer je izigrao poverenje građana Vojvodine.

Kosovo je pomenuto na način da ne iritira javnost, da blokira trenutnu vlast u bilo kakvoj nameri i da se ništa ne promeni. Kad bi se napravila anonimna anketa među saveznicima, verovatno bi svi priznali da im je tačka pet, kao i većina drugih, prosto neostvariva. Zalažu se da kroz dijalog, Albanci priznaju da su prekršili Ustav Srbije i Rezoluciju UN 1244 i odreknu se stolice u UN, a da čak i u tom slučaju nema referenduma na kome bi isto to Srbi prihvatili. Kad bi Vučić ponudio bilo šta što bi Albanci potpisali, a Srbi to posle na referendumu prihvatili i time rešio pitanje Kosova, ovakva opozicija bi morala da se samoukine.

Nije na odmet malo analizirati i same potpisnike. Tu je Đilas sa relativno solidnim rezultatom na prethodnim izborima, ali bez stranke, zatim Lutovac sa strankom, ali bez rezultata na izborima, Jeremić sa malom, preuzetom strankom i malim rezultatima, Obradović i Jovanović sa istrošenim strankama i nevidljivim rezultatima i na kraju Stamatović, Veselinović. Stefanović i Zelenović bez stranaka i bez rezultata. Kada se od onih devetnaest oduzmu procenti onih koji nisu u savezu i dodaju oni što nisu doneli ništa, rezultat je samo lošiji. Možda ipak žele da građanima ili ti biračima pokažu punoću saveza sa velikim brojem imena. Birači ne idu na dijetu da ih prazna punoća zavara, nego su željni da se najedu, pa im je potrebno stvarno sveže meso. Drugi problem je što su programski i ideološki različiti, neodređeni ili pripadaju krajnjim, ekstremnim stranama, krajnja levica sa krajnjom desnicom?! Ko iole hoće da razgrne , vidi da takvi program ne prave i da im je jedini cilj da ruše vlast, da bi oni zauzeli njihovo mesto, a kad pobedimo videćemo kako ćemo. Zar to nismo imali u DOS-u? Pa su se ovi brzo vratili.

Izgleda da je opozicija u pokušaju da priđe glasovima naroda previdela mnogo toga. Glasači ne puštaju svoj glas samo na dan izbora, već mnogo pre toga. Onaj što sistematski prikuplja, ne broji, glasove, mora to da čuje i prepozna, da li je glas vapaja, glas nade, glas tuge, glas želje, glas za ili protiv. Nisu dovoljne samo želje onih koji postavljaju političke zamke građanima za skupljanje glasova, već prvenstveno želje onih koji glas daju.

Tadić je naučio šta je beli, a izgleda i roze papir, pa ga nema u ovom savezu. Janković će ostati dosledan i kada padne ispod dva posto podrške. Ostale stranke, naročito one pola riba, a pola partija, čekaju sa strane da im ribolovac ispuni samo jednu želju, da su uz vlast.

A glasači? Dosta je bilo bajki, znaju da decu ne donose rode, naučili su šta su grablje, razlikuju beli od roze papira. Vlast se ne briše recikliranim papirom. Glasačima, građanima, narodu treba nov beli papir, ali ne prazan, već sa porukom poverenja, od ljudi i žena od poverenja.

Spasa nam nema, vlast propasti ne može.

Autor je profesor u penziji iz Novog Sada