Nikada nećete čuti „on je svoj, on razmišlja svojom glavom“.

Ovo je jedan takav rizik, pokušaj da se osvrnem na ćorsokak u kom se našla opozicija. Sasvim je legitimno pitanje zašto ne pišem o svinjarijama vlasti? Prosto iz razloga što je SNS već dugo na vlasti na svim nivoima i neminovno je da posle šest godina rejting stranke na vlasti sam od sebe krene da pada da bi na kraju manje ili više bolno pao sa vlasti. Ali posmatrajući opoziciju stiče se utisak da se baš taj tako prirodan tok stvari neće skoro desiti. Čini se da opozicija nije samo izgubila gradske izbore, već i orijentaciju i ni sama ne zna dal’ bi levo ili desno, ogrnuta crveno-crnim velom populizma.

Ali pretpostavimo da Vučić ipak ode sa vlasti. Šta nas čeka? Šta je to udružena opozicija u nekakvom Savezu za Srbiju, nejasnog ustrojstva i organizacione strukture, i još konfuznije ideologije, programa i vrednosti? Uvek ista lica, isti ljudi, i uvek bez ideje, osim ideje za sopstveni džep i sopstvenu fotelju. Potpuno nepriroda koalicija tajkuna i sindikata; levice i salonske desnice sa narodnjakom sa Menhetna; servilnih demokrata i ucenjenih dverjana.

Boško Obradović je još u kampanji za beogradske izbore govorio da Đilas nije opozicija. Doduše tada je bio u koaliciji sa Dosta je bilo i može se reći da je kroz Boška Obradovića govorio Saša Radulović, koji je lično, kao fizičko lice Dverima, uplatio iznos od 11 miliona dinara (izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije). Izgleda da kroz Boška Obradovića može svako da priča ako plati, od Dragana Đilasa do Predraga Azdejkovića.

Priče da se opozicija ujedinjuje kako bi se osigurali pravedni uslovi za izbore i sloboda medija, da bi se srušio Vučić, i te kako su svesni ideoloških razlika, koje će ostaviti po strani su najblaže rečeno neuverljive. Jedini razlog zbog koga se ulazi u nekakav Savez i planira jedna opoziciona lista je prelazak cenzusa. To je svima jasno. A nama građanima od njihovog cenzusa neće biti bolje!

Cenzus u republičkom parlamentu je oko 13 odbornika, a svaki odbornik donosi listi oko 400.000 dinara mesečno. Na to se dodaju odborničke plate od oko 100.000 plus raznorazni dodaci za razne skupštinske odbore. Tako svoje računice prave i vlast i opozicija, a za nas građane su rezervisane mantre o ljudskim pravima i slobodama. Ili što duhovito napisa jedan tviteraš: „Da li je Đilas izračunao koliko DS treba da dobije poslaničkih mandata na sledećim parlamentarnim izborima kako bi nastavio da mu vraća dugove“? Ili pak jedan drugi tviteraš „Zoran Lutovac će rado dokazati da nije ničija marioneta čim mu to dozvoli Dragan Đilas“!

Danas, 18 godina posle 5. oktobra ponovo se ujedinjuje Kurta i Murta, opozicija ponovo pokušava da iskoristi socijalno nezadovoljstvo i bunt građana da smeni postojeći režim ali nema jasno artikulisanu viziju i program, što jedino može dovesti do zamene fotelja ali ne i smene sistema. Želi se promena bez promene, želi da se da drugo ime istoj stvari. U Srbiji se od prvih višestranačkih izbora vlada na potpuno isti način, menja se samo retorika, nekada je to u ime nacionalnih interesa, a nekada u ime građanskih prava i sloboda. Opozicija se određuje u odnosu na Vučića umesto da se odredi prema problemima Srbije i njenih građana i ponudi konkretna rešenja.

Opozicija i samoprozvani „slobodni“ novinari, koji ne vide nikakav problem u uzimanju pozajmice NUNS-a od Dragana Đilasa kao i prividno nadobudni tviteraši, koji samo nariču, nude se kao zamena za aktuelni politički šljam! Depresivni, zluradi, bezidejni, nude se kao alternativa? Ali suštinski ne nude ništa konkretno i poletno.

Budućnost Srbije nije u novim strankama, udruženjima građana i savezima, već u novim i avangardnim idejama koje mogu iznedriti samo novi ljudi! U tom smislu, za izlazak iz opozicionog ćorsokaka velika podrška ide za Ne davimo Beograd, Lokalni front i druge lokalne organizacije.

Autor je producent