Oprezno s dobrim vestima

Logična je pretpostavka da govore istinu da se ne nadaju nekim većim posledicama u prilivu stranog kapitala, zapravo kredita za razvoj u Srbiji iz raznih banaka koje te novce uglavnom nemaju, da se nadaju da će biti i investicija čim kriza prođe ili se bar bude kretala manjom brzinom u slobodnom padu.

Nije isključeno da mogu da postoje „neki pokazatelji i faktori“ na kojima zasnivaju svoj navodni realizam, ako ni zbog čega drugog ono zbog male, nerazvijene zemlje, uglavnom siromašne, pa bi i manji impulsi iz sveta nešto dobro doneli. Nevolja je što je sve to ipak u potpunom neskladu sa događajima čija se dramatičnost povećava takoreći iz sata u sat, i to ne samo ovde, u epicentru velikog potresa, nego širom sveta. Najozbiljniji ekonomisti bez obzira na to kojoj školi pripadaju, u mnogo čemu se razlikujući, slažu se bar u dve stvari: postojeće stanje nazivaju „panikom s razlogom“, a vreme početka ozdravljenja broje godinama. Kada se onda Srbija ili bilo koja druga zemlja, izolovana od svetskih glavnih tokova, a zavisna od uvoza, ali i izvoza može nadati novim većim investicijama, a ne samo onima na kašičicu u ova loša vremena? Možda je najslikovitiji opis svega što se dešava zabeležen u raspravi pred sadašnji sastanak MMF i Svetske banke: lekovi su propisani, mora se videti da li deluju, možda ih je potrebno menjati sve dok se ne nađe najefikasniji, što možda pretpostavlja i malo duže ležanje u bolnici, a zatim dolazi bar godina-dve rehabilitacije. Na istom skupu je postavljeno i pitanje: da li neko stvarno misli da Kina neće biti pogođena, jer ima ogroman i budžetski i naročito trgovinski suficit? Ako je taj neko stvarno ubeđen da će biti nedodirljivih, onda neka odgovori: kome će Kina prodavati, kome će izvoziti svoju robu kad nema novca na svetskom tržištu i nema ko da to kupuje? Ovakav prilaz je, između mnogo ostalih, bio razlog i da predsednik Svetske banke, Amerikanac Robert Zelik, glatko kaže da bi grupa G-7 morala da bude proširena novim članicama: Kinom, Brazilom, Indijom i Saudijskom Arabijom. Inače, u zemljama koje nisu ni jake ni bogate, kao što je slučaj sa srednjom i istočnom Evropom koje imaju veće budžetske deficite, sadašnja kriza će usporiti svaki rast zbog nedostatka kapitala „i kod kuće i u svetu“.

Evropsko-američki i drugi razgovori proteklog vikenda su obilovali primerima kako ko zamišlja ili rešava krizu u sopstvenoj sredini, ali je zanimljivo da se od subote ovde, u SAD, sve češće pominje „britanski primer“ i potezi premijera Brauna kao dobra ideja i za Ameriku uprkos naslovoj strani nedeljnika Tajm gde se vidi kako pada londonski most. Inače se do nedavno tako nešto kao što je Braunov britanski lek smatralo neprihvatljivim „evropskim stilom ubacivanja vlade u posao koji bi trebalo da pripada samo tržištu“. Rečje o delimičnom vlasništvu države ili „poreskih obveznika“ kako se to ovde govori, u velikim bankama. Ima onih koji to sada nazivaju i sredstvom za spasavanje sopstvenog kapitalizma dok raste neverovatan strah američkih građana za sudbinu novca uloženog u banke, pogotovo što se računa da je više od polovine penzijskih fondova „u krizi“, praktično da su ispražnjenji, pa se Amerikanci poznati kao najveći potrošači – što im je neka vrsta nacionalnog obeležja – uzdržavaju od kupovine. Najdrastičnije pada promet u najskupljim trgovinama odeće, obuće, nameštaja, a najmanji pad je u velikim lancima trgovinskim poznatim po nižim cenama. Najnoviji podaci govore da se kupuje samo osnovna hrana i sve što je potrebno za decu. Ujedno, to je i najupečatljiviji pokazatelj panike koja je zavladala, što je poslužilo ekonomskom komentatoru i analitičaru u Vašington postu Stivenu Perlstajnu da primeti kako su Amerikanci konačno počeli da poštuju prvo „Pravilo rupe“: kad si u njoj, prestani da kopaš.

Na udaru psihologa, profesora uglednih univerziteta našla se „filozofija pozitivnog mišljenja“: otprilike, ako veruješ sve ćeš ostvariti, što je nastalo kao otpor nekadašnjoj protestantskoj ideji da se samo teškim radom može nešto postići, ali i – ne mora.

Možda je zato, kad se sve pogleda, stvarno dobro što Srbija još nije nigde, što je siromašna, pa nema šta da izgubi i što uglavnom ipak jeste realno izolovana?