Oproštaj greha za Vladu Srbije

Nije zato nikakvo čudo da se kao „sveže nasleđe 90-ih“ Vlada Srbije pokori zahtevima crkava – ma koliko ih bilo i kako se zvale, hramovi, katedrale, džamije, sinagoge – da povuče zakon protiv diskriminacije. To sveže nasleđe manifestovalo se inače na bezbroj načina po kojima se videlo da veroispovest, religija, vera, nije privatna stvar i ubeđenje slobodnog ljudskog bića većzakonitost za narodne izabranike što su vodili državu Srbiju. Sa neznatnim izuzecima. Najvidljiviji primer jeste taj da je „u miru“, posle ratovanja i ubijanja, uvedena veronauka, makar kao izborni predmet u državne škole što se finansiraju iz državnih budžeta, od svih poreskih obveznika. Baš kao što i vojnike na odsluženje vojnog roka – valjda opet po izboru – blagosiljaju sveštenici. Nije potrebno ići dalje u nabrajanju razloga zbog čega nekako izgleda sasvim neiskreno ili rutinski ustavna odredba o sekularnosti, o odvojenosti crkve od države.

Čemu onda čuđenje što je navodno premijer telefonskim sastankom Vlade (s kvorumom valjda, kad većneki nedostupni nisu zvani) odlučio da povuče predlog zakona protiv diskriminacije? Atmosfera je u društvu takva da ni predsednik Srbije ne bi morao baš da izda naredbu u tom smislu, pozivajući se, na primer, na postojanje nebeskog naroda. To se nekako podrazumevalo u državi gde se ni ustavne odredbe, ni zakoni ne sprovode, gde su obećanja političara o boljem životu (borba protiv korupcije, krminala i siromaštva, na primer) ravna učenju da će ga ovde jadni i nesrećni, ali i smerni, doživeti na onom svetu. Dobrota i tolerancija se spominje uglavnom prigodno, o Božiću i Uskrsu.

Zbog toga, nije uopšte besmislena pretpostavka da su srpski političari na vrhu, ili bar oni koji su zakon povukli, bez obzira na sva mogućna objašnjenja, bilo stanaka ili stručnjaka, imali na umu i neki oproštaj greha (indulgenciju) što su se uopšte usudili da budu protiv diskriminacije, da budu tolerantni prema drugima i prihvate različitosti, u šta spadaju ne samo agnostici i ateisti veći „rodno drukčiji“, što crkveni apologetski „naučnici“ svrstavaju u „svesno opredeljenje“. Crkva čak tvrdi da je većina od 95 odsto stanovništa na njenoj strani, što će reći toliko je vernika koji se ističu javno, lupaju u patriotsko-verske grudi, krste se i na mestima gde se – ko išta zna o religiji – ne krsti, a ruke ljube za svaki slučaj. Ako je zaista u crkvenim nedrima takvih 95 odsto, onda bi i ove crkve što tvrde da nisu protiv diskriminacije (apsurdno je da bilo ko mora to da izjavi) morale da traže oprost od Boga, jer kakve su to vernike odnegovali?

Ipak, mora se priznati da se dijalozi o religiji, nauci i toleranciji, baš u ovom istom trenutku vode i na drugim stranama sveta. Brazilski predsednik Lula da Silva (potekao iz naroda), na primer, koliko prekjuče, oštrim rečima usprotivio se biskupima u ovoj najvećoj katoličkoj državi, što su zbog abortusa (rečje o silovanoj maloletnici) izopćili iz crkve i žrtvu i lekare koji su joj spasli život. U Brazilu je inače abortus zabranjen, ali je katolik Da Silva ustao protiv dogme u ime humanosti i zdravog razuma.

Nešto slično desilo se i novom američkom predsedniku Obami. Iako je, na radost mnogih obolelih, ali i naučnika, odobrio istraživanje matičnih ćelija iz fetusa protiv čega je katolička crkva, našao se na udaru zbog odluke da se novac (poreskih obveznika) iz federalnih izvora daje „verskim institucijama koje pomažu“ siromašne, bolesne, stare, decu bez roditelja, ali uz uslov da se ne mogu baviti politikom, niti konverzijom ljudi iz jedne religije u drugu. Podsećaju ga da je slično učinio DžordžBuš, pa su dobročinitelji masovno lobirali za Republikansku stranku, ali su i „zalutale ovce“ – Jevreje i muslimane – privodili svom hrišćanskom stadu. Jedini izuzetak su bile i ostale „verske bolnice“ gde pripadnici raznih religija istinski pomažu bolesnima, a bez agitpropa.

Možda bi to, ako se raščuje, moglo da se jednom desi i ovde, ko zna?