Veliki grad nudi veliki izbor pa samim tim i mogućnost da se uvek nešto pohvali ili kritikuje. Prava je „umetnost“ naći ravnotežu između jalove kritike svega i svačega i potpunog ignorisanja onoga što nije dobro u našem okruženju.
Ukoliko počnem kao kritičar, pomenuo bih nedostatak parkinga za auta, iako nisam neki pasionirani vozač. Uz gradnju novih zgrada i stanova, moralo bi se više računa povesti i o parking mestima. S druge strane jalove površine, propale fabrike, ili devastirane parcele sa nerešenim imovinskim pitanjem ruže lice grada.
Možda me ovaj problem ne bi toliko tangirao, kada bih mogao kao prevozno sredstvo da koristim bicikl. No i pored finih biciklističkih staza niz reke i na Novom Beogradu, voziti se centrom grada ili voziti bicikl, recimo, od Bulevara despota Stefana do Voždovca (dakle preko Slavije i Autokomande), bilo bi igranje sa sudbinom i sopstvenim životom.
Rešavanje ovih problema, istina, nije jednostavno jer zahtevaju određene resurse i sistematičnost u pristupu. Međutim, postoje i problemi koji bi se brzo mogli rešiti, samo kad bi se oni čiji je to posao zaista potrudili. Dobar primer su divlji taksisti na autobuskoj stanici i aerodromu koji poput lešinara spopadaju žrtve, obično inostrane turiste ili starije ljude. Mnogi od njih dolaze prvi put u Beograd, i svoj prvi utisak o gradu stiču na osnovu nezajažljivih ljudi koji izigravaju taksiste. Sa ovom pojavom se treba beskompromisno obračunati i saseći je u korenu.
Kao novopečeni otac, uviđam manjak vrtića i jaslica. Ovo bi moglo da se reši koordinacijom gradske vlasti i dogovorom privatnog i javnog sektora.
Osim konkretnih problema, valjalo bi pomalo menjati i ono što se nalazi u ljudima i njihovim glavama, a sa ciljem smanjivanja nervoze, egoizma, malodušnosti i nekulture. Da nešto nije u redu sa našim ljudima i nama kao društvom se najbolje manifestuje u saobraćaju i javnom prevozu, stepenu nervoze, učestalošću korišćenja sirene i psovanju drugih.
Ostavimo li brojne probleme po strani, Beograd ima svoj tananu dušu ili „ono nešto“ što se ne da lako opisati rečima, ali što čini da se u njemu lepo osećam i da ga već dugo godina doživljavam svojim. Tome su verovatno doprineli i pabovi, gradske kafane i klubovi i druženje sa prijateljima. Iako je u gradu u poslednje vreme sve više pabova sa bogatom ponudom piva kako stranog tako i domaćeg, pri čemu naročito treba pohvaliti zanatske pivare, Beogradu ipak nedostaje velika gradska pivnica, nešto poput nekadašnje Kasine.
Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
