Otelotvorenje korupcije od 23 metra i 60 tona 1Foto: Privatna arhiva

Kada je prošle subote upaljena „probna rasveta“, ugrađena u čudovišnu statuu na Savskom trgu, kogod je verovao da je već dosegnuto najdublje dno kriminogenog šunda, shvatio je da je put do dna naprednjačkog neukusa neslućeno dublji i apsurdniji.

Verujem da su mnogi građani Beograda osmatrajući, na televizijskim ekranima ili kao slučajni prolaznici, taj šljašteći besmisao, pre svega bili zaprepašćeni činjenicom da ih je uopšte, posle svega, još nešto moglo zaprepastiti.

U gorko duhovitim komentarima na društvenim mrežama, mnogi su se zapitali šta je sledeće: da li će nakrivljeni „čiča s mačem“ da zapeva kao fontana na Slaviji, da li će mu iz očiju bljesnuti laseri, pa i to da li se u živopisno osvetljenom „žiru“, kojem je očevidnom projektantskom glupošću najednom data mnogo veća važnost nego samom „Nemanji“, planira otvaranje kioska za pljeskavice ili stajalište za tramvaj broj 7.

Posle svega čovek stvarno treba da dozvoli sebi da ne bude više od sunđera za upijanje propagandnih budalaština, pa da poveruje režimskim glasnogovornicima da se ovakvim komentarima građani Beograda podsmevaju srpskoj istoriji.

Naprotiv, u pitanju su odgovori upravo na besramnu naprednjačku zloupotrebu ne samo ličnosti Stefana Nemanje već i srpskog istorijskog nasleđa u mnogo širem smislu, koje se ovim „spomenikom“ falsifikuje i obezvređuje.

A ako se ima u vidu koliko je, po mnogim ovdašnjim iskustvima, prošlost krhka i promenljiva, koliko zavisi od odnosa koji prema njoj imamo mi koji je danas interpretiramo, onda je jasno koliko je pogubna ovakva monstruozna banalizacija ma kojeg pojma, imena i istorijskog perioda.

Šta je uopšte ta glomazna stvar, koja samo po carinskoj deklaraciji košta basnoslovnih devet miliona evra, a čija se ukupna cena, u potpunosti neustavno, pa i bez ikakve evidencije i uvida u navodno rešenje vlade, proglašava državom tajnom jer se u protivnom ugrožava bezbednost zemlje; koja se proizvodi u ruskim livnicama, koju spaja ruski raketni inženjer, koja blješti pred uništenom železničkom stanicom kao predvorje neke luksuzne ruske kockarnice, a o kojoj se ogromna većina zaposlenih pri najvažnijim institucijama kulture i kulturnog nasleđa već mesecima ne usuđuje da zucne, uprkos pritiscima javnosti?

Otelotvorenje korupcije od 23 metra i 60 tona 2

I makar naišli na terminološke teškoće u iznalaženju adekvatnog naziva za jedan takav smuljani kulturološki hibrid državnog kriminala i režimske propagande, važno je, jednom za svagda, prestati da to što je postavljeno na Savskom trgu nazivamo spomenikom, a pogotovo spomenikom Stefanu Nemanji.

To o čemu je reč, može se definisati isključivo kao glomazni materijalni ostatak teškog kulturnog i političkog zagađenja našeg društva, svesno i planski sprovedenom u delo od strane pohlepne interesne grupe koja u državi ne vidi drugo sem privatni posed i plen, i koja će zarad svog kriminalnog profita i sopstvene megalomanske samovolje uništiti, zagaditi, zatrovati, razoriti i poseći sve što joj se nađe na putu, bilo da je reč o prirodi, kulturnom nasleđu, ili obeležjima nacionalnog i urbanog identiteta.

O estetskom ishodu kriminala upisanom u statuu koja se ovih dana „svečano otkriva“ na Savskom trgu danas je daleko manje važno govoriti koliko o njenom dugoročnom kontaminirajućem potencijalu već odavno prelivenom u prostor sveprožimajućih pitanja prihvatanja ili neprihvatanja stvarnosti – stvarnosti koju nameće ne samo jedan kriminalni režim, već i društvo u celini sa svojim odbrambenim mehanizmima pre svega usmerenim ka negiranju sopstvene odgovornosti, kako za svoju prošlost tako i za svoju budućnost.

Smatram zato neophodnim da se pitanje Savskog trga, ne samo spornog objekta, već i celog konteksta tog mesta, sagleda sa odlučnošću koja proističe iz hiljada glasova mojih sugrađana koji u činu podizanja lažnog idola vide svojevrsno otvaranje identitetskog ambisa, poraz građanskog društva, kulturno udaljavanje od svega što Beograd jeste u svojoj suštini, pa i prostor za opasne podele u već ozbiljno rasparčanom srpskom društvu.

Pitanje Savskog trga daleko je važnije od značaja koji se tom pitanju u javnosti daje, a ta politička i kulturna utrnulost građanske Srbije nije drugo sem još jedan učinak režimskih strategija, s jedne strane eufemističkog prebacivanja problema državnog kriminala na teren estetike, s druge permanentnog otvaranja novih frontova urbanističkog nasilja pred kojim se građani dan za danom sve više osećaju bespomoćnim.

Verujem zato da je od ključnog značaja da se politički subjekti koji se uobičajeno nazivaju građanskom i evropskom opozicijom jasno odrede ne samo prema svemu što predstavlja aktuelnu stvarnost Savskog trga, već i prema postupcima koji se od njih mogu očekivati po dolasku na vlast, a iz kojih nedvosmisleno proizilazi jasan kulturni i politički stav o budućnosti otelotvorene korupcije od 23 metra i 60 tona.

Autor je vizuelni umetnik, predavač na univerzitetima u Firenci

Poziv opoziciji da ukloni statuu

Dejan Atanacković objavio je na svom Fejsbuk profilu poziv opoziciji da se pred građanima javno obaveže da će po dolasku na vlast ukloniti “sramnu statutu” sa Savskog trga. Njegov tekst prenosimo u celosti:

„Pozivam sve opozicione partije i sve političke aktere posvećene borbi za smenu režima Aleksandra Vučića, a koji sebe vide kao predstavnike građanske i evropske Srbije, da se pred građanima javno i nedvosmisleno obavežu da će, u ime kulturnog, vrednosnog i pravnog oporavka srpskog društva, po dolasku na vlast kao jedan od prvih zadataka imati uklanjanje sramotne statue sa Savskog trga, lažno nazvane spomenikom Stefanu Nemanji, da će krivično goniti odgovorne za svaku s time povezanu malverzaciju i zloupotrebu, da će momentalno otpočeti radove na ponovnom uspostavljanju funkcionalne centralne, istorijske železničke stanice, kao i da će konfiskacijom nezakonito stečene imovine učesnika u urbanističkom kriminalu formirati poseban fond za revitalizaciju Beograda. Kao građanin Beograda smatram to za osnov političkog dogovora građana i opozicije, minimalni uslov za glasačko poverenje, i jedinu moguću tačku početka lične podrške bilo kojem pojedincu ili organizaciji u političkoj borbi za promenu vlasti.“