Palme i more

Nikada ratovala. Nije lako ni znati, ni utvrditi, ni dokazati, ni pokazati da li je u uzjavama ovdašnjih političara ovih dana, a povodom priznavanja nezavisnosti Kosova od strane Crne Gore i Makedonije u pitanju neznanje, slabo pamćenje, nedostatak sposobnosti da se stvari prevedu u svoju korist, nedostatak brige i odgovornosti prema stvarnim interesima i osećanjima građana – šta je u pitanju kada je moguća ponovna upotreba retorike toliko karakteristične za vremena za koje se stalno govori da su prošla, da su pitanje jednog poraženog i odbačenog režima.

Koliko tekstovi uvažavaju kontekst? Kako to da se ne može smisliti nešto pametnije, nešto što bi otvaralo zajedničku budućnost svih zainteresovanih da opstanu „na teritoriji nekadašnje Jugoslavije“. Da se nađe novi jezik za nove situacije, da se progovori tako da se vidi svest o tome šta je bilo i šta može biti posledica izgovorenog. Da se raskine sa raskidima.

Sinoć, neposredno posle „događanja naroda“ u Crnoj Gori, nije bilo gotovo nijednog tv kanala na kome Dragan MarkovićPalma nije „dodavao razloge“ zbog kojih treba raskidati, kažnjavati, sprečavati, pa i progoniti neverne Crnogorce koji „zabijaju nožu leđa“. Taj „nožu leđa’ zvuči ovih dana kao poslovica da „deca spavaju kao zaklana“.

Kako to da oni koji su „preuzeli odgovornost“ ne shvataju ili ne žele da shvate da još jednom dovode u pitanje inteligenciju i osećanja sopstvenih građana, kada ih svojim jezikom teraju i upućuju na još jedno osećanje poraza i nemoći, na još jedno uzurpiranje i prostituisanje svih onih „duhovnih kategorija“ bitnih za ponos i samopoštovanje, za stvarni integritet i suverenitet. Koji nije uvek i samo teritorijalan.

Ne bih htela da polemišem sa gopodinom Palmom iz jednog prostog razloga, iz svega što govori izgleda da on misli da more služi za letovanje. Ne, more ne služi za letovanje, more uopšte ne služi, more nije ulazak u vodu, more postoji bez Palme, more nije bazen, more se ne može iskopati, ono se ne može napraviti, niti se može žirafama zameniti, ne može se zameniti ni vodoskocima, ni fontanama. Uvek posmatram ljude koji sede danima u kafićima na Obilića vencu ili na nekom drugom vencu i ponašaju se kao da su na moru. A nisu.

Dakle, šta jeste, a šta nije. Šta stvarno postoji, a šta ne postoji. Šta je bilo pre nas, i šta će iza nas ostati.

U svakom slučaju, jezik koji je u pitanju, jezik kastiganja, jezik koji je u upotrebi pokazuje da je stvarnost ta koja se ne priznaje, koja se ne uviđa, koja se želi zadržati u nekoj vrsti virtuelne projekcije, u nekoj pretpostavci koja je istovremeno i prošla i buduća, u mantri koja građanstvo ima držati iznad i ispod onoga što je pod nogama i u razini pogleda. Taj preteći i osvetnički govor zamena je za moguća rešenja, pa, ako hoćete, i za stvarna osećanja, i zato će, još jednom, učiniti da „narod“ bude zabavljen čekanjem, a ne životom. Između granica i mora.

Šta stvarno boli one koji ne znaju šta bi drugo do da vide leđa ambasadorki Crne Gore i ambasadoru Makedonije? U ovom času, „nožu leđa“. Može li se „sestrinstvo“ i „bratstvo“ misliti drugačije do „u ovom času“ i „nožu leđa“? Njihov odlazak je tužni prizor, bolan prizor za sve one kojima „ovaj čas“ nije i ne može biti objašnjenje za sva istorijska, savremena i buduća iskustva, za neraskidivo povezane živote. Uprkos gluposti. I bahatosti. Kada, u istinu, stvarno bude bolelo, kada za one koji su „preuzeli odgovornost“, interes i osećanja građana zaista budu na prvom mestu, onda će pronaći i novi jezik. Ovako, „ovaj čas“ ne može a da ne ostavi tugaljivi utisak da ste „bratski“ udaljili onoga koga ste mogli. Taj utisak nije naročit doprinos integritetu i suverenitetu, a posebno ne pravu spočitavanja „čojstva i junaštva“.