Preminula je radnica fabrike u Kraljevu. Lekar iz leskovačke ortopedske ambulante bolest je nazvao po fabrici. Pacijente je opisivao kao tihe i umrtvljene ljude, „sa podočnjacima, bez osmeha i oteklih tetiva“.
Radnici za otvaranje bolovanja prvo se javljaju lekaru u fabrici, pa tek onda svom izabranom doktoru. Nakon što je nekoliko radnica palo u nesvest, jedno leto, fabrika u Novom Sadu konačno je ugradila klima-uređaje.
Ovo su samo neki od lidova koji opisuju kako je stanje u našim velikim proizvodnim postrojenjima stanih investitora. Da se razumemo, ništa bolje nije ni kod domaćih privatnika. Često se radi dok noge drže.
Srbija je zapravo tačno ono kako se i pohvalila u sada već legendarnoj kampanji privlačenja stanih investitora. Zemlja jeftine, sve više nekvalifikovane radne snage, koju možete jahati dok manualnim spretnicima ne puknu tetive.
A strani investitori su baš onakvi kakvi se lepe za takve reklame. Dolaze samo zbog dva kriterijuma, izdašnih subvencija države i malih radničkih plata. Ako bi nešto od ovo dvoje nestalo, nestali bi i oni, u smeru sledeće zemlje trećeg sveta. Za sobom neće ostaviti nikakvu tehnologiju, jer je često nisu ni doneli, a i da jesu, mi se ne trudimo da je naučimo.
Na tom putu „progresa“ prepreka zapravo nema. Zakoni o radu su pisani tako da bi se radnici lakše tlačili, sindikati su razbijeni na hiljade delića, a na čelu države je čovek koji prosto obožava da radi. Ili bar o tome opsesivno priča po čitav dan.
Šta onda još u ovakvoj situaciji može da pođe po zlu? Pa da se neko u Novom Sadu doseti da u fabrike zaposli penzionere, malo da dopune kućni budžet tako što će stajati u krugu pola dana. Od kvalifikacija nije potrebno ništa, sem dobrih kolena i kukova! Problem je što penzionerima to često i jeste nedostatak u CV-ju, zbog kog su između ostalog, pobogu (!), i otišli u penziju.
Nema sumnje da će država nastaviti sa nestrateškim privlačenjem bilo kakvih investitora, jer je to jedna od omiljenih bajki populističkog režima SNS. Pitanje je samo kako ćemo se mi građani u tome snaći i ko će uspeti da pobegne od pakla „motanja kablova“.
Danas u fabrikama radi ko drugog izbora nema. Često su to žene, koje su vezane za svoju decu i domove. Koje su spremne da za 40.000 dinara mesečno ostanu bez zdravlja. Ako pričate sa doktorima ambulanata u koje dolaze radnici, svi će vam reći isto. Imaju sve veći broj iznurenih i ispovređivanih ljudi. Targeti se vijaju nemilosrdno, srednji menadžment koji zapravo drži bičeve u rukama, često je popunjen stranačkim nekvalifikovanim radnicima koji glume pretorijansku gardu, a od veština najčešće poseduju jedino bezobrazluk.
S druge strane mladi ljudi neće da rade ove poslove. Dobro znaju da se 300 evra može zaraditi i na drugačije načine, a ni hrvatsko primorje ili Beč nisu daleko. Penzioneri nažalost nemaju pred sobom ni tu perspektivu, pa će neki od njih ponukani sramotno malim penzijama, ali i nogama koje ih još služe, krenuti ponovo u fabričke krugove.
Tako je ovo još jedan idealan scenario za majstora filma Želimira Žilnika. Kadrovi bi pratili penzionera, nekada radnika udarnika iz SFRJ opljačkanog devedesetih sa penzijom od 20.000 dinara, kako ponovo ulazi u sada novo blješteće fabričko postrojenje, dok ga na razgovor za posao prima dvadesetpetogodišnji menadžer, bradati hipster, u nekoj tamo Ulici inovacija…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
