Pero, maestro

Najveća luka, na Apeninima, bila mu je poslednja adresa. Zadnji put Borota je viđen, uprkos teškoj bolesti, nedaleko od spomenika legendarnom Kolumbu. Na pločniku ispred Galerije Macini, zamagljenog pogleda, ali izoštrene želje da po ugledu na Studentski kulturni centar i beogradske osamdesete, nestvarno priželjkuje još jednu kreativnu promociju. Samo još jednu slikarsku izložbu. Poseban omaž, kojim bi kontroverzni Beograđanin izrazio počast najpoznatijem moreplovcu. Rođenom Đenovljaninu, koji je tragajući za zemaljskim otkrićima stigao do Amerike, baš kao što je i Borota, prvi na gol-crti bio šoumen. Neprevaziđeni original i preteča slavne kopije kolumbijskog čuvara Renea Igite, podjednako je oduševljavao publiku i užasavao svoje trenere. Neobjašnjivim potezima, prisutnom odsutnošću, panterskom sinhronizacijom, očarao je i najveće kritičare, iako su mu karijeru, pa čak i život obeležila tri pogotka.

Sva tri, nezaboravni, do neizbežnog prepričavanja. U mečevima Rumunija – Jugoslavija, Dinamo Drezden – Partizan i Partizan – Crvena zvezda. Kao pod indigom, podjednako, reprizni, komični i tragični. Sa podjednakim darom i sposobnošću, da spontano zasmeju i zaplaču. Jer, toliko jedinstvenog duha i svežeg daha, nikad više na balkanskim terenima, niko nije, ni pre, ni kasnije izazvao. Zato je Petar Borota, na čiji su torzo bili ljubomorni, čak i najslavniji matadori iz šampionskog sastava boksera „crno-belih“, markantnim likom privlačio pažnju i van igrališta. U bašti Stadiona JNA, kad bi svi naručivali sokove ili kafu, on je tražio porciju sladoleda, ne sluteći da će jednog leta, isti proizvod da prodaje na Tašmajdanu. Za golo preživljavanje. Za karijeru obeleženu šou-apsurdima, za koje se uvek tražila karta više.Toliko atraktivno, da je udenuo srce i mozak u golmanske bravure. Bio je prirodno imun na munje i gromove, ali nije mogao da odoli umetničkim platnima. Zato je u životu insistirao na razlici, a ne na identičnosti. Tek da se razume njegovo otuđivanje ikona iz fruškogorskih manastira i slični nestašluci posle seobe na Ostrvo. Kao što je, u derbiju večitih rivala, po snežnoj mećavi, nekako u magnovenju i misteriozno, poslušao Šestićev mangupluk: Kume, izvedi faul…

Spustio je loptu, okrenuo se i korak-dva unazad. Dovoljno za ne(do)suđeni faul, poklon – gol i ovekovečeni foto-prizor. Na jednoj strani, visoko u vazduhu, zagrljeni, u duetu Miloš Šestić i Dušan Savić, a na drugoj emotivni Aca Trifunović, rukama oko vrata davi čakarastog Borotu. Neočekivano, Zvezdi je svanulo, kad je Partizanu pao mrak. Na severu slavlje, a na jugu muk.

Isto je u životu. Dok jedni slave, drugi oči vade. Slično je ovih dana, na provetrenom kalemegdanskom – fićir bajiru. Na bregu za razmišljanje, odakle je malerozni Borota, prvi put brzopotezno upoznao i dugoročno naslućivao umetničko-golmanske analogije. Toliko rekordno i neprevaziđeno, da su mu čak i najvatreniji navijači, oprostili infantilne greške. Naročito pristalice Čelsija, u duelu protiv Kardifa, kad su umesto uobičajenog minuta ćutanja, svih 60 sekundi odjekivali frenetični aplauzi. I pozni povici: Pero, maestro …

S pogledom, u nebo.