Znam da ovo neće proći: Autorski tekst majke čije dete pohađa „Ribnikar“

Tog dana sam prvi put rekla svom detetu:

– Ljubavi, ja ne znam da ti objasnim ovo, nemam reči kojima mogu da te utešim. Prolazićemo kroz ovo zajedno, plakaćemo, pričaćemo, ćutaćemo. Zajedno.

Moglo je i trebalo je tada sve da stane. Mogli smo da ožalimo, da se lečimo, da patimo u tišini i zajedničkom bolu.

Ne bi bilo sramota da su rekli:

– Ne znamo. Nemamo rešenje u ovom trenutku. Moramo dobro da razmislimo.
I ne bi im niko zamerio.

Nikada neću moći da razumem zašto nije mogla da se donese najbezbolnija odluka – bar dve nedelje nema škole, a za to vreme pitaćemo, naučićemo, razmislićemo i doneti zajedničku odluku kako dalje. Šta da radimo, kažemo? Šta da ne govorimo? Kako da pomognemo?

Do tada, pustićemo ljude da u svom bolu sahranjuju, oplakuju, žale…

I umesto da sve stane, da se sve ugasi osim sveća upaljenih da osvetle put ka nekom lepšem mestu nevinim dušama, izranja slika i prilika haotičnog društva.

„Ide se u školu! Ne ide se u školu! Idite ako hoćete, nemojte ako nećete. Doneta je odluka! Danas smo malo promenili odluku…“

Bez smisla, bez plana, bez ideje, bez razumevanja!

I ono najgore kao rezultat – zbunjena i podeljena deca i roditelji.

Deca nisu zajedno.

Novi osećaj krivice onih koji idu, krivice onih koji ne idu.

Neartikulisani vapaji preživelih, jecaji povređenih i mučna tišina najstrašnije stradalih porodica.

A pitanja se samo nadovezuju.

Ko je u utorak odlučio da deca krenu u školu?

U sredu da i ne mora baš svako da ide u školu?

Ko je odlučio da se pomoć deci pruža baš u toj školi?

Odgovora za nas nema. Negde su u mišijoj rupi sa onima koji ih imaju.

I konačno, šta sad?

Skačemo u mestu, bauljamo po mraku i kao horde ranjenih životinja tražimo zaklon.

Ja i dalje ne razumem, ne mogu da donesem nijednu odluku i još uvek ne znam kako i šta da radim. Ono što me vodi je majčinska intuicija, saosećanje, ljudski razum i osećanja koja pokušavam da kontrolišem i usmerim kako najbolje umem. Zagrlim svoju decu, ali nemam hrabrosti da im kažem kao i uvek „Proći će…“ Jer znam da ovo neće proći. Moraćemo samo da naučimo da živimo sa tim.

Do tada, tražimo zaklon…