foto FoNet Marko DragoslavićDve godine od masovnih ubistava u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni ništa nismo naučili. Verovatno zato što ne želimo, drugi razlog nije moguć. Možda tek postoji grozno opravdanje kako živimo u društvu u kom je nasilje negovano i legitimisano, do te mere, da i masovna ubistva zaboravljamo za tri dana.
Kako nismo u stanju da pamtimo, tako nam se i desi da 3. i 4. maja beogradske vlasti pozivaju decu i roditelje na nastup „mažoretkinja i maskenbal“ ali i na „igre preciznosti i gađanja“, te „turnir preživljavanja u parku“. Ukratko, zabavu svake vrste.
Reč je jasno o „Beogradskim danima porodice“ čiji idejni tvorac gradonačelnik Aleksandar Šapić, na ovaj način pokušava da reterira samom sebi i svojoj fikciji kako neko ugrožava (obično sa mrskog Zapada) srpsku porodicu, pa pod krinkom očuvanja „tradicionalnih vrednosti“, a za priču iz današnjeg uvodnika, cinično nudi „zajedništvo“ i „solidarnost“.
Zbog nesrećnog odabira datuma, morala je da reaguje i Radna grupa za uspostavljanje Memorijalnog centra u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ koja je uputila otvoreno pismo Skupštini Beograda i gradonačelniku.
Kako kažu, Grad nema izgovor za ovaj izraz krajnjeg nepoštovanja ne samo prema porodicama ubijenih, ranjenih i preživelih, nego i prema svim građanima Beograda i Srbije koji se ovaj vikend sećaju nepamćenih tragedija.
„Potpuno odsustvo obzira, empatije i želje da se oda poštovanje prema životima nasilno oduzetim pre samo dve godine u osnovnoj školi u Beogradu, ispred škole u Duboni i u parku u Malom Orašju“, istakli su i pismu.
U glavi mi je i sa mukom u stomaku i dalje sećanje na prošlogodišnju tribinu u Novom Sadu povodom godišnjice Ribnikara, gde je, da čuju reči roditelja ubijene dece došlo tek nekoliko novinara i građana. I tada su ti naši sugrađani, a od 3. maja samo „roditelji ubijene dece“ već kranje izmučeni tvrdili da se za tih godinu dana zapravo nikakav pomak nije desio. Da je propuštena prilika da se otvori pitanje odgovornosti.
Štaviše, nijedna tema i stotine pitanja nakon ovih tragedija nisu ni načeti. Iz političkih krugova, naši menadžeri straha, pravili su atmosferu kao da je sve u redu i da se ništa nije dogodilo. Deca su nakon sedam dana vraćena u tu istu školu, koliko je valjda trebalo da se izriba krv sa podova i zidova.
Strašno je što smo kao društvo ostavili „roditelje ubijene dece“ da budu pokretači kulture sećanja i da uz nekolicinu vrednih aktivista svo svoje vreme provode hodajući po Srbiji i objašnjavajući ljudima da ništa nije isto i ne može da bude isto. Posle tog 3. maja.
Prvu emisiju koja se ozbiljno bavila tragedijom u Ribnikaru uradio je hrvatski javni servis, a ne srpski. Sa druge strane, naši mediji su nakon ovih masovnih ubistava postali samo krvoločniji. Što će se nažalost uskoro pokazati na slučaju nestanka male Danke Ilić.
Moratorijum na izdavanje oružja, koji je država pompezno najavljivala, ukinut je iste godine kad su se ubistva dogodila, već 27. oktobra, tiho, da niko ne primeti, uz jedan promenjen zarez.
U ovih poslednjih godinu dana saznali smo i da većinu predavanja o vršnjačkom nasilju nakon masakra u „Ribnikaru“ zapravo su besplatno održale lokalne kancelarije za mlade, dok su fantomske agencije naplatile 5000 evra po predavanju i tako ukrale 180.000 evra. I to je sve što treba da znamo o našem odnosu prema ovoj tragediji.
Umesto Šapićevog „zajedništva i solidarnosti“ dobili smo još jednom osećaj ljutnje, besa i očaja. Ali i pitanja da li je zaista taj 3. maj 2023. godine bio naša poslednja šansa? I koliko treba ovde da se ubije dece, a da se nešto promeni, da dođe do nekog iskoraka i ozdravljenja? 100, 200..ili više?
Nije ni bitno jer, „hvala bogu, moje dete je živo“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
