Čedomir Kokanović Foto: Printscreen/Nova SOvaj članak pišem iz pritvora Okružnog zatvora u Novom Sadu. Ovde imam i praktičan uvid u funkcionisanje krivično-pravnog sistema, koji otvara sasvim nove „perspektive i vidike“ u odnosu na dosadašnji medijski, sudski i knjiški pogled na istu stvar.
Jedna stvar je jasna i sigurna i „iznutra“ – srpsko pravosuđe uopšte ne funkcioniše!
Zatvor je prenatrpan i u jednoj ćeliji nas ima i po deset, ali ovde zaista, suštinski, nema ozbiljnih kriminalaca. Oni pravi kriminalci, zbog kojih pravosuđe u uređenim zemljama postoji, ovde su u vlasti i od vlasti datim sinekurama.
U zatvorima je pretežno sirotinja, bolesni ljudi, oni koji ne mogu da priušte sebi ozbiljnog advokata, oni koji pretrpljenom nepravdom ne mogu dovoljno da „uzbune“ javnosti i oni kojima samo društvo ne daje nikakvu alternativu.
Najveći broj je onih kojima bi uređeno i normalno društvo moglo mnogo bolje da pomogne na drugi način nego zaključavanjem u četiri zida.
Zašto bi se sada nas ili u ovom uslovima bolje reći vas, normalnih građana, na slobodi, ticala sudbina kriminalaca?
Za početak, i to što su neki i nekakvi ljudi i građani koji imaju svoja prava i za koje društvo treba (mnogo bolje) da brine.
Dakle, nije ovo sada samo neki Čeda Kokanović koji kaže da je pravosuđe loše, jer ne voli ovu vlast, jer je stavljen u pritvor. Da je pravosuđe loše, na svoj način, kaže i sama vlast kroz agende, strategije i akcione planove.
Da je pravosuđe loše slaže se i „strani faktor“ u izveštajima o Srbiji. Sa ocenom stanja u pravosuđu se, konačno, slaže i samo pravosuđe, kroz ankete i ispitivanje stavova.
Mi smo nedavno imali reforme (naravno, neuspešne), kroz ustavne izmene i set pravosudnih zakona, a time i zvaničnu državnu potvrdu da je stanje u pravosuđu loše i da nešto treba menjati.
Ako je pravosuđe, nesporno, loše, zašto bi „rezultat“ tog istog pravosuđa, za one koje se nalazi u zatvorima, bio dobar? Nije li fer da oni koji, na svojoj koži, direktno osećaju probleme pravosuđa dobiju nazad bar neko malo „parče pravde“ u vidu oprosta dela kazne?
Amnestija se naravno ne bi smela odnositi za najteže zločine, kao što su ubistva i silovanja, ali svi ostali bi mogli dobiti, bar, malo neke radosti – emocionalnog osećanja koje je između četiri zida u zatvoru retkost.
Za najteže zločince koji ne zaslužuju amnestiju, možemo govoriti o poboljšanju zatvorskih uslova. Uostalom, kao što su taksisti na aerodromu merilo poštenja građana u državi, uslovi u zatvoru su merilo društva, ali to je priča za neki drugi tekst.
Dakle, amnestija bi dovela do smanjenja prenatrpanih zatvorskih kapaciteta. Nadamo se valjda svi i očekujemo da će po političkih promenama ti kapaciteti biti potrebni za za kriminalce iz sadašnje vlasti.
Broj ljudi u zatvorima, zajedno sa onima koji čekaju poziv za zatvor i članovima njihovih porodica je negde između sto i dvesta hiljada. Ovo je značajno biračko telo, koje takođe treba da ima razloge da se nada i raduje promenama sutra i nekoj boljoj Srbiji.
Konačno za sve one koji na slobodi priželjkuju promene, amnestija je sasvim mala cena za promene i bolje društvo.
Na kraju, obećanje opozicije da će dati amnestiju mora, kao vidijumska burgija, da „probuši“ zidine svih zatvora u Srbiji. Jer, pretplata na slobodnu štampu u zatvoru je dozvoljena, ali retka, a na TV postoje samo kontrolisane nacionalne frekvencije, koje vrte rijaliti i velike uspehe „ekonomskog tigra“.
Autor je advokat u pritvoru
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Čedomir Kokanović je u pritvoru zbog sumnje da je počinio dva krivična dela, oba na štetu Vladimira Beljanskog, predsednika Advokatske komore Vojvodine. U pitanju su krivična dela proganjanje i krivično delo ometanje pravde.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
