Ponovo ubijaju pesnika

Srpski diktator i ratni zločinac Slobodan Milošević, koji je početkom devedesetih krenuo u ratnički pohod za teritorije širom Jugoslavije, smislio je floskulu da Srbija, Jugoslavija i JNA ne učestvuju u ratu. Te cinične devize, te ordinarne laži i opake prevare, da onaj koji je pokrenuo ratnu mašineriju i svojim punim kapacitetom ratovao, nije učestvovao u ratu pridržavali su se svi: političari, intelektualci, mediji i kompletno javno mnjenje u Srbiji. Niko nije smeo ni da pomisli, a ne da kaže da su pripadnici srpske vojske i policije nekoga ubili. Kada je ubijen Milišić, sve dok njegova supruga Jelena Trpković nije došla u Beograd nije se znalo kako je stradao. U skladu sa tom Miloševićevom licemernom parolom niko u Beogradu nije smeo da kaže da ga je ubila granata JNA-a. Milišićev prijatelj i kolega pesnik Ibrahim Hadžić nabrojao je devet verzija Milišićeve pogibije koje je čuo u Beogradu:

Poginuo je sa još tri građanina na ulici prilikom bombardovanja; poginuo na Pločama kada je išao po vodu komšijama; izvršio samoubistvo; ubijen i nađen u odelu hrvatske garde; poginuo postavljajući mine kao diverzant – pa pošto nije bio oprezan nastradao je; ubijen zajedno sa predsednikom opštine Dubrovnik kada su izneli belu zastavu u znak predaje grada vojsci JNA; nisu Srbi ubili Milana – ubili su ga Hrvati greškom kada su gađali brodove JNA-a pa su fulili; govorkalo se da su Milana ubili Hrvati pri bombardovanju; Milišića su ubili hrvatski snajperisti.

Milan Milišić je bio autentična ličnost, originalan i slobodan čovek, sjajan pesnik i građanin sveta. Živeo je u Dubrovniku, Beogradu, Londonu, a voleo je Sarajevo u kome mu je rođena majka i živeli ujaci, u koje je često navraćao i duže ostajao. Kada je ubijen, predsednik Udruženja književnika Bosne i Hercegovine dao je izjavu:

„U bezumnom bratoubilačkom ratu koji se širi i uzima sve veći broj nedužnih žrtava prekjuče je u Dubrovniku smrtno stradao i Milan Milišić jedan od najistaknutijih naših savremenih pjesnika. Bio je jedna od najljepših spona srpske i hrvatske poezije, majstor stiha i sjajan prevodilac, esejista i putopisac…“

Od kada je kao dvomesečna beba sasvim slučajno preživeo ustašku deportaciju 1941. pa do ubistva 1991. Milišić je stalno bio meta. Sve sile prinude, straha, gušenja slobode i ljudskih prava, uspostavljanja egalitarizma, sputavanja pametnih, sposobnih i talentovanih, a stvaranja poslušnih, tupih i ravnodušnih, sve uniforme, svi ratovi i bombardovanja, svi sudovi i sudije, komiteti i udruženja boraca, disciplinske komisije, novinski kolumnisti – dežurni zaštitnici tekovina revolucije bili su protiv Milana Milišića, njegove slobode, različitosti i samostalnosti sa namerom da ga disciplinuju, uokvire i ograniče, da mu zabrane putovanja, jedrenja, vina, gledanja u zvezde, poeziju…

Međutim, Milišićeva kalvarija nastavlja se i danas, dvadeset godina posle smrti. Naime, iako je proteklo dve decenije od Milišićevog ubistva, iako su ratovi na prostoru SFRJ završeni, a Milošević umro, u zemlji Srbiji još uvek važi mafijaška omerta Slobodana Miloševića da se ne sme pisati o tome da su država Srbija i njena policija i vojska nekoga ubili. Izdavačka kuća „Paideia“ iz Beograda odlučila je da ponovo štampa Milišićevu knjigu poezije „Volele me dve sestre skupa“. Za pisanje predgovora angažovan je mladi beogradski pesnik Dragoljub Stanković koji je predgovor napisao i uredno predao izdavaču. Knjiga je objavljena, a predgovor nije bez ikakvog objašnjenja. U Stankovićevom predgovoru između ostalog piše:

„Poginuo je u svom stanu kao jedna od prvih žrtava bestijalnog bombardovanja Dubrovnika 5. oktobra 1991. U ratovima devedesetih, mržnja i tupost ljudska, nacionalistička histerija programirana kroz medije ukinula je svaku logiku i elementaran ljudski odnos prema svetu i Drugome, različitome. To traje nažalost i danas. A upravo protiv svega toga, protiv te uskogrudosti, malodušnosti, nemorala, duhovnog mrtvila i nekrofilije bio je književnik Milan Milišić. Milišićevo delo slavi život, njegovo obilje, ukuse, mirise, šarenilo, njegovu nepojavnost; ono je fascinirano onim što nas divno prevazilazi, čije smo igračke, ali u čijoj igri uživamo, predajemo joj se bez ostatka…“

Iz ovog citata jasno se vidi da je omerta narušena i da je predgovor nepodoban i zbog toga izbačen.

Drugi, takođe beogradski izdavač „Geopoetika“ objavio je iz Milišićeve zaostavštine roman „Oficirova kći“ sa pogovorom književnika Predraga Čudića. U pogovoru cenzor je iz Čudićeve rečenice „… bio je prva civilna žrtva napada crnogorskih jedinica jugosoldateske na Dubrovnik“ izbacio „crnogorskih jedinica jugosoldateske“. U nastavku izdavač izbacuje sledeći deo originalnog Čudićevog pogovora:

„Tako je jedno bezumlje razarajući sve što nije za poneti, ubijajući spomenike kulture u prvom naletu pronašlo i jednog od najznačajnijih živih spomenika i svedoka dubrovačke kulture, rođenog Dubrovčanina, ne samo po izvodu iz matične knjige rođenih, pa i umrlih, nego po duhu i dahu tog kamenog sklada i zgrada. Danas tzv. kulturna javnost je sklona da papagajski ponavlja veliki pisac, veliki pisac, ali koliko su čitaoci tog pisca mali o tome se, u opštoj pometnji pred nacionalnim veličinama ćuti. Velik pisac, a čitaoci pigmeji. M. Milišić ne pripada takvoj vrsti pisaca, njegova poezija traži sebi dorasle čitaoce, sebi ravne, a takvih je malo.“

Dakle, omerta i dalje funkcioniše, a Milišić nema pravo ni na istinu o svojoj smrti.