„Sjećaš li se, draga, kraljevića Petra, ostavio zemlju na nogama od vjetra“ – ovi stihovi popularne sarajevske grupe, otpevani 1986, otkrivaju svu veličinu i težinu zablude u kojoj i danas živimo. Da je kraljevska porodica izdajnička, pa joj stoga treba oduzeti imovinu i zabraniti povratak u zemlju, floskula je koju je upakovala i servirala odmah posle Drugog svetskog rata komunistička vlast. A ta laž, ili poluistina, potpomognuta instrumentima prisile i agitpropa, odomaćila se u glavama i srcima većine ovdašnjeg stanovništva. Tako i danas, gotovo sedam decenija od završetka tog rata, kroz tri generacije, ovaj stereotip dominira nad istinom.
Na sreću, nijedna laž nije večna. Mi danas malim koracima, za koje je ponekad potrebna nadljudska snaga, savladavamo tu planinu predrasuda, lomimo parče po parče. Veoma značajan događaj je povratak zemnih ostataka kralja Petra II, kraljice Aleksandre, kraljice Marije i princa Andreja u Srbiju, i njihovo sahranjivanje na Oplencu. Za to su bile potrebne 22 godine od uvođenja višestranačja u Srbiji. I biće potrebno još vremena dok o pitanju uloge dinastije Karađorđevića u našoj prošlosti, ali i budućnosti, ne bude moglo da se razgovara bez tih predrasuda.
Da li je Srbija spremna za povratak monarhije? Sada, očigledno, još uvek nije, ali ne znači da u bliskoj budućnosti neće biti. Pre toga, mi moramo da se pogledamo u oči, da podvučemo crtu i pitamo se: gde smo sada, zašto smo na marginama diplomatija evropskih zemalja, šta nam je donelo pola veka socijalizma, a šta 20 godina višestranačja, kakav ugled ima Srbija? Kada o ovim pitanjima budemo otvoreno razgovarali, doći ćemo i do pitanja monarhije. Šta bi nam doneo povratak kralja?
Ja verujem, i nisam usamljen u tom uverenju, da bi nam uspostavljanje parlamentarne monarhije donelo preko potrebno jedinstvo i uređene unutrašnje odnose, a potom i uvažavanje u svetu. To bi Srbiji obezbedilo nov početak, nove odnose sa susedima i novo pozicioniranje u Evropi.
Druga strana medalje jeste pitanje o nosiocima ideje povratka monarhije u Srbiji. Taj položaj su, na neki način, monopolizovali Vuk Drašković i njegov Srpski pokret obnove. Kroz gotovo dve i po decenije pokazalo se da Vuk nije vuk, a da SPO često nije srpski, pa je tako jedna dobra ideja, kroz razna politikantska arčenja, od početka 1990-ih do danas umnogome devalvirana. Ispostavilo se da su Vuk i Danica Drašković, privatizujući isprva razgrabljenu ideologiju, doveli pitanje povratka kralja do njegovog paradoksa. Konačno, lider SPO je bio ministar spoljnih poslova (još uvek Jugoslavije), što dovoljno govori o njegovoj iskrenosti u nameri da bude monarhista. To je isto kao kada bi britanski premijer Dejvid Kameron izabrao lidera stranke Šin Fejn Martina Mekginisa da vodi Foreign Affairs.
Ali tako to u Srba biva. Na sličan način je i Nenad Čanak obesmislio ideju autonomije (Vojvodine). Nije sasvim slučajno i to što i Drašković i Čanak, iako lojalni svakoj vlasti posle 2000, broj glasača svojih stranaka drže na sigurnoj udaljenosti od cenzusa
Autor je jedan od osnivača Treće Srbije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
