Pravda za Filipa Ceptera

Podsetimo se, na tu funkciju je izabran 2009. godine kada je, usred Izborne skupštine, stigla presuda Vrhovnog suda Srbije, po tužbi Filipa Ceptera, da je Divčev protivkandidat Ivan Ćurković pet godina bio nelegalni predsednik, jer je Cepter nezakonito smenjen. Kakva bi sportska, moralna i ljudska gromada u očima građana Srbije postao Vlade Divac da je tada zatražio da se na mesto predsednika vrati legalno izabrani a nelegalno smenjeni Filip Cepter. Ali dobro, možda je tu šansu života Divac propustio, jer nije znao za presudu Vrhovnog suda.

Danas se međutim sve zna do detalja i ako je sport, kako sociolozi kažu, ogledalo društva, onda evo prilike da Srbija konačno krene iz pravne i moralne „crne rupe“ u koju je zapala.

Propuštenu šansu Vlade Divca danas ima priliku da realizuje čovek koji se za sve pita, premijer Srbije Aleksandar Vučić. Najmanje zbog toga da bi pravda za Ceptera pobedila, već pre svega zbog interesa srpskog sporta, koji bi već jednom i praktično morao da krene u tu famoznu tranziciju tj. u povratak iz socijalističkog u kapitalistički sistem. Ovo je zapravo apel premijeru da zaustavi tu večnu vrtešku istog u srpskom sportu. Jer radeći po inerciji, a sve u cilju da se ništa ne promeni, Izvršni odbor SOK (a ne OKS) raspisao je izbore unapred odbacujući mogućnost da na mesto predsednika dođe sposoban biznis-menadžer koji bi stvarao novac, a ne čekao da ga sport dobije iz budžeta države, pa da se čitav posao predsednika svede samo na njegovu distribuciju. Mesto predsednika je, sudeći po raspisanim kriterijumima, nekome unapred namenjeno. Jer šta je to ako ne diskriminacija, kad se kaže da predsednik mora imati 10 godina vrhunskog reprezentativnog i 15 godina funkcionerskog staža u sportu? Pa to nisu imali ni osnivač modernog olimpijskog pokreta baron Pjer de Kuberten, ni osnivač SOK-a general Svetomir Đukić, da i ne pominjemo uspešne predsednike MOK-a od Everi Brendidža i Lorda Kilanina, do Huana Antonija Samarana. Sportski doprinos srpskom olimpizmu do sada pominjanih kandidata za predsednika Aleksandra Šapića, Vladimira Grbića, Zorana Gajića i ostalih nije sporan. Ali vrhunski profesionalni sport postao je jedan od najvećih biznisa na svetu, tako što su ga vodili i vode ljudi koji znaju šta je biznis. Oni su u svetskom sportu pa i u MOK-u uspostavili i razvili sportsko poslovne i marketinške sisteme, u kojima se vrti ogroman novac a ne čeka se da državni budžet koji pune svi građani udeli i sportu neku crkavicu.

Naša Olimpijska kuća je i dalje „Kuća duhova“ iz komunističkih vremena. Filip Cepter je pokušao da tu oronulu zgradu rekonstruiše. Oterali su ga ti „duhovi komunizma“ i večiti profiteri u sportu, posle samo tri meseca kad su shvatili da ON želi da radi, pa i da uloži i sopstveni novac, za opšte dobro a ne za njihove pojedinačne interese.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je više puta pokazao da zna šta je opšte dobro. Proslavio se i stekao najširu popularnost ispravljajući greške prethodnih vlasti. Naravno, ko radi taj i greši. Ja sam često javno kritikovao neke njegove poteze. Sada sam međutim ubeđen da bi Vučić definitivno ušao u istoriju srpskog sporta, ako bi najpre „u ime naroda“ uputio izvinjenje najznamenitijem Srbinu današnjice u svetu biznisa Filipu Cepteru, a potom i molbu da reformiše srpsku olimpijsku kuću.

Jer, ispravljanjem te nepravde od pre više od 10 godina najmanje bi dobio Filip Cepter, a najviše srpski olimpijski sport.

Autor je urednik emisije „Sportska galaksija“