Predsednik Republike bojkotuje izbore

Izborni uslovi su važna stvar i ozbiljna tema, sastavni deo izbornog prava građana, dakle državotvorno pitanje, što bi se reklo kićenim stilom ovdašnjeg državno-pravnog strahopoštovanja.

Naprosto, to je konstitucionalna problematika iliti ustavna materija. Zato i naš Ustav naglašava da je izborno pravo opšte, za sve jednako i zaštićeno zakonom, a da su izbori slobodni. U tom kontekstu, Ustav takođe eksplicira da je sloboda mišljenja, izražavanja, primanja i širenja obaveštenja i ideja, naprosto zajamčena.

Svaki građanin Republike Srbije, na osnovu svoje konstitucije, uživa pravo da bude „istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavan o pitanjima od javnog značaja“, a sredstva javnog informisanja su „dužna da to pravo poštuju“.

Potpuno je neprincipijelno sesti za bilo kakav okrugli sto o izbornim uslovima, jer oni, kao univerzalno i Ustavom zajamčeno pravo građana, ne podležu ukusu, smatranju, dogovaranju, pregovaranju i ugovaranju stepena u kom se imaju poštovati.

Kao kompliment domaćinu i organizatoru, jedina stvar koja nije začudna na ovom čudnovatom skupu, jesu zatvorena vrata iza kojih je održan. Bilo bi zaista kompromitantno slušati i gledati ozbiljne ljude, ili barem ljude koji pretenduju da tako budu shvaćeni, dok spekulišu o tome kako bi moglo da bude nešto za šta se zna kako mora biti. Ako je ovo Republika Srbija, a njen Ustav na snazi, razume se.

Nevolja je, međutim, što svi znamo da u Srbiji stvari uopšte ne stoje tako. Za to je zaslužan predsednik Republike. On je čak izvoleo izjaviti zimus, dok su demonstracije građana protiv političkog nasilja, a za izborne uslove, slobodu informisanja i ostala ljudska i građanska prava još tražile svoje ime, kako nijednom zahtevu demonstranata neće udovoljiti, sve da ih je i pet miliona u protestu.

Htelo se reći, valjda, kako to nije pitanje kvantiteta nego principa, te da broj tu ne igra nikakvu ulogu. Predsednik principijelno, nesakriveno i toliko puta izričito potvrđeno, svoju funkciju shvata kao ličnu vladavinu s ekskluzivnim pravom na diskriminaciju “ološa, bitangi, lopova, izdajnika i stranih plaćenika“, kako već, s razmetljivim moralnim prezirom, kvalifikuje opozicionu demokratsku javnost u Srbiji.

Iz nekog razloga, ni republički javni tužilac, ni Ustavni sud, niti bilo koji organ države i prava, nisu našli za shodno da objasne predsedniku da je njegova politika antiustavna i debelo protivzakonita. Zbog toga on, jer je tako u mogućnosti, i organizuje izbore u Srbiji po svom privatnom ukusu i ćeifu.

Da stvar bude gora, ne samo što organizuje te svoje privatne izbore, nego sistematski ignoriše, opstruiše i odbija da omogući izbore u skladu sa ustavno definisanim i zakonski zaštićenim izbornim pravom građana, dakle, bojkotuje ih. Pošto su on i njegova partija jednom izabrani, predsednik Republike Srbije se odvažio da rutinski i na neodređeno dug rok bojkotuje izbore u Srbiji.

On čak zahteva da njegovu privatnu kvaziizbornu simulaciju shvatimo i prihvatimo kao zakonite izbore. Eventualno, mogli bismo, recimo baš za okruglim stolom, da dogovorimo, možda, i neke ustupke. Naravno, ne zato što s njegovom pseudoizbornom opsenom nešto ne bi bilo u redu, već da bi se povećao broj onih koji bi bili spremni da daju doprinos režimu i da u takvoj obmani učestvuju. Kao i svaka neprincipijelna stvar, i ova je osetljiva na argument mnjenja i koeficijent saglasnosti. S porastom broja učesnika, privid izbora u Srbiji prividno bi dobio na realnosti.

Čini se prilično očiglednim zašto je debata, započeta na FPN sa ambicijom da preraste u seriju skupova, jedna neprincipijelna stvar. Još je očiglednije, međutim, da ono što se naziva bojkotom izbora, zapravo nije bojkot, nego jedina preostala mogućnost principijelne borbe za političke institucije, izbore i ustavno pravo građana. To se naziva bojkotom samo na besprincipijelnom jeziku paralelne realnosti, čije središte i svrha nisu ni Srbija, ni građansko društvo, a najmanje ljudsko dostojanstvo svakog čoveka, nego Aleksandar Vučić i sticaj neprincipijelnih, nejavnih i netransparentnih interesa, trenutno složenih oko njega.

Za kraj, najvažnije je razumeti zašto su predstavnici demokratske javnosti u Srbiji dužni da deluju na nivou principa, čak i kada takvo delovanje ne podupire njihove očigledne i dnevne političke interese. Oni su predstavnici demokratske javnosti samo dokle tako čine, ili će ova iznedriti neke druge predstavnike. Zato što se njihovi manje principijelni, očigledni, dnevnopolitički interesi čine tako belodano očiglednim samo na varljivom suncu privida, simulirane realnosti, zatrovane lažnim vestima, propagandnim iluzijama i utvarama kriminalne i ratne prošlosti. Zato što je princip demokratske javnosti ta crvena nit, Arijadnin konac za izlazak Srbije iz samozatvorničkog lavirinta budžaklijkog izolacionizma.

Zbog toga nema nikakve dileme zašto se opozicija mora opredeliti za takozvani bojkot izbora, kao ni šta je granična crta, konačna mera njegovog uspeha. Nema konačne mere, to je sam princip, početak, prvi korak na dugom putu prelaska Srbije na Zapad iz dremeža levantinske zabačenosti. Na tom putu su i građansko društvo i slobodno tržište i kapitalizam i EU i NATO i vladavina prava i dostojanstvo svakog čoveka… Ali da bi se stupilo na taj put, mora se uhvatiti princip i načiniti najveći i najteži, odsudni deo putovanja – prvi korak.

Autor je predsednik Šumadijske regije i član predsedništva PSG