Predsednik u Beloj kući: Šta to beše Ustav?

Ne ulazeći ovom prilikom u sadržinu potpisanog sporazuma i prateći protokol (što bi zahtevalo posebnu analizu), čin potpisivanja ovog sporazuma od strane predsednika Republike neumoljivo postavlja ozbiljno pravno pitanje – da li je predsednik ovim aktom prekoračio granice svojih ustavnih ovlašćenja?

Ovlašćenja i nadležnosti predsednika Republike su prilično ograničena i sadržana su u članu 112. Ustava Republike Srbije.

Prema tom članu, predsednik Republike: (1) predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, (2) ukazom proglašava zakone, u skladu s Ustavom, (3) predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista, (4) predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom, (5) postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade, (6) prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, (7) daje pomilovanja i odlikovanja, i (8) vrši i druge poslove određene Ustavom.

Pored toga, predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.

Dakle, nijedna od ustavnih nadležnosti predsednika Republike mu ne daje ovlašćenje da vodi spoljnu (ni unutrašnju) politiku, pa time ni da zaključuje međunarodne sporazume u ime Republike.

Sa druge strane, nadležnosti Vlade su utvrđene članom 123. Ustava i to tako da je prva ustavna nadležnost Vlade ta da „utvrđuje i vodi politiku“, što nesporno uključuje i unutrašnju i spoljnu politiku.

Dakle, shodno odredbama Ustava Republike Srbije pregovaranje i zaključivanje međunarodnih (i drugih) sporazuma od strane Republike je isključiva nadležnost Vlade, a ne predsednika Republike.

Pritom, Ustav Republike Srbije ni u jednoj svojoj odredbi ne predviđa mogućnost delegacije ili ustupanja ustavnih nadležnosti između organa državne vlasti.

Pa tako, na primer, sudovi ne mogu ovlastiti tužioce da presuđuju, Narodna skupština ne može ovlastiti Vladu da donosi zakone, a Vlada ne može preneti svoje ustavne nadležnosti u pogledu vođenja unutrašnje i spoljne politike na predsednika Republike!

Ovo jasno proizilazi i iz člana 3. Ustava Republike Srbije (tzv. osnovna ustavna načela) gde jasno stoji da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava, te da se ona ostvaruje, između ostalog, podelom vlasti i „povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu“.

Upravo u ovome leži najveći značaj Ustava kao najvišeg pravnog akta – on ograničava nosioce državne vlasti kroz princip podele vlasti i kroz jemčenje neotuđivih ljudskih i građanskih prava svih nas. I samo etimološko značenje reči „ustav“ u našem jeziku je takvo da ona izvorno označava branu, prepreku, ograničenje ili obuzdavanje.

Dakle, ustav kao najviši pravni akt jedne zemlje, je u svojoj suštini akt ograničavanja državne vlasti!

Upravo u ovoj tački nastaje razdelnica između demokratskih država u kojima živi načelo vladavine prava, i onih drugih država gde to nije slučaj.

U prvima je nezamislivo da bilo koji organ državne vlasti uzurpira nadležnosti koje mu ne pripadaju a da na to promptno ne reaguju javne institucije čiji je zadatak da čuvaju ustavno-pravni red i poredak.

U drugima je to tužna realnost. Izgradnja demokratskog kapaciteta našeg društva i države nalaže svima nama da ne ostanemo nemi kada se ovako nešto desi.

To na prvom mestu mora da važi za državne institucije koje vrše ulogu „čuvara“ ustavnog poretka. Naravno, to pretpostavlja postojanje nezavisnih i učinkovitih institucija – ali o tome neki drugi put.

Autor je advokat u Beogradu