Prespavane godine

Gorica Mojović Prošli su još jedni izbori. U javnosti je tema formiranja nove vlade Srbije apsolutno dominantna. Najviše se priča i spekuliše oko mesta novog premijera, kao i nekoliko ključnih ministarstava. U te „ključne“ pozicije se, naravno, ne ubraja Ministarstvo kulture. Ne bih se ovom prilikom bavila razlozima zašto je to tako i dokle će tako, mnogo ih je i mnogo govore o nama svima. Loše, naravno! Kud će lošije ako se ima u vidu da je od demokratskih promena 2000. kultura jedina oblast u kojoj se nisu desile ama baš nikakve promene. U svim drugim, od ekonomije, finansija, socijalne zaštite, informisanja, prosvete, prava itd. doneti su neki novi zakoni, ili bar izmene postojećih. Usvojen je čak i novi ustav. Samo u kulturi nema ni jednog jedinog novog zakona, ni jedne jedine makar izmene starog. U međuvremenu su usvojeni zakoni iz nekih drugih oblasti čije se odredbe bitno tiču kulture, i to tako da joj izmiču „tlo ispod nogu“. Takvi su, na primer, Zakon o verskim zajednicama, Zakon o izgradnji, zakoni iz oblasti socijalnog osiguranja, radnih odnosa. Zakon o privatizaciji uzima svoj danak, jer je posle njegovog donošenja bilo potrebno doneti sistemske zakone iz pojedinih oblasti, pa i iz kulture, kojima bi se regulisalo šta i pod kojim uslovima ide u privatizaciju.
Ministarstvo kulture „prespavalo“ je šest godina tranzicije, šest teško nadoknadivih godina. U tom periodu umesto izgradnje sistema, reformi, uspostavljanja pravila, izgradnje ozbiljne i odgovorne strategije kulturnog razvoja, na delu smo imali improvizaciju, nekompetentnost, neznanje, haotičnost. Nisu samo pare u pitanju. Ako hoćemo iskreno, budžeti za kulturu poslednjih nekoliko godina uopše nisu bili tako beznačajni: u 2006. radilo se o četiri milijarde i šest stotina miliona dinara. Gde su otišle te pare? Šta se to stvarno vidljivo desilo u kulturi Srbije, šta nam to sistemski ostavlja odlazeća garnitura? Uspela je tek toliko da pod lažnim izgovorom, „Srbija je velika, a para je malo“, stvori jednu potpuno pogrešnu, pogubnu, opasnu sliku – „Sve ode u Beograd“. Sklanjajući se stalno od odgovora „gde su milijarde“ za kulturu Srbije, optužili su Beograd da prekomerno troši. A Beograd iz sopstvenog budžeta, ne iz republičkog, izdvaja svake godine 7-8 posto za kulturu, finansira sve svoje zakonom utvrđene obaveze, osmišljava koncepte za stimulaciju stvaralaštva, i to u delatnostima i na poslovima koji bi morali biti državni interes i ingerencija. Recimo, grad finansira kapitalne izdavačke projekte, produkciju dokumentarnog i kratkometražnog filma, učešće mladih muzičkih talenata na takmičenjima u inostranstvu. Grad redovno plaća svoje obaveze i one što mora i one što nema ko drugi. Toliko su se već svi navikli na nepouzdanost Ministarstva kulture da se više niko i ne buni, ali ako se ne pomogne nešto iz gradske kase, onda je tu već povika i kritika. Republika i grad, na primer, otkupljuju knjige za potrebe biblioteka. U gradu je već normalno da se knjige otkupljuju po unapred jasnim kriterijumima, a sredstva izdavačima uplaćuju u kratkom roku. Ministarstvo i po godinu dana duguje izdavačima. Jedino su velike pare date za igrani film. Raznima! Formiran je i Filmski centar Srbije. Šta on radi, čime se bavi, čime je uticao na poboljšanje statusa filmske industrije u Srbiji?
Oblast zaštite kulturnih dobara je u najtežem stanju. Ministar kulture je proglašen za nosioca „tradicionalnih“ vrednosti. Ako bude pameti i ozbiljnosti da se napravi analiza stanja u ovoj oblasti, shvatiće se da je slika gora nego ikad, da su nam spomenici koji su uvršteni u svetsku kulturnu baštinu, ne na Kosovu, u takvom stanju da nam ne daju argumente ni da branimo kosovske. Po Srbiji se, sa retkim izuzecima, kad je kultura u pitanju, uglavnom tavori. Guča, poneki festival, ponešto obnovljeno, ponešto još opstaje na neiscrpnom entuzijazmu pojedinaca, to je to. Tuga i opomena.
Ono što je poslednjih godina u beogradskoj kulturi urađeno, što se kao primer ističe i u zemljama regiona, a posebno u zemljama bivše Jugoslavije, Ministarstvo kulture je neretko dovodilo u pitanje, poturajući rezultate Beograda kao alibi za sopstvenu nemoć, kao da mu je Beograd oduzeo pare, oduzeo snagu da se suštinski i odgovorno bavi kulturnom politikom, pa i trošenjem budžeta za kulturu. Možda ćemo jednom i saznati gde su te milijarde potrošene.
Iz svih ovih razloga, a ponajviše upravo zato što je vrhunski interes upravo Beograda da se stvari u kulturi uspostave, da i „Srbiji krene“, da se skine ta ljaga sa Beograda kao „potrošača“, da svako preuzme svoj deo odgovornosti za utemeljivanje kulture u društveni razvoj, sačinila sam jedan kratak program, bolje reći plan za buduće Ministarstvo kulture. Odmah da bude jasno: nikakvih ličnih pretenzija nemam prema republičkim organima. Naprotiv, volela bih da u Beogradu završavam započete ozbiljne poslove kao što su Muzej grada, Gradska galerija, Muzički centar i još mnogo toga. Želim da pomognem, da stvari predstavim onakvim kakve jesu: jednostavne i jasne, samo treba raditi. Zato su i ovih četrnaest tačaka koje izlažem kao neka vrsta uputstva za rad, manje program. Tek ga treba napraviti.
Nastavlja se