Preti li nam „kraj prava“

Ako je pripadnik jednog besprekorno politički organizovanog civilizovanog društva zapravo drugo ime za građanina moderne demokratske države – onda se njegova temeljna prava i slobode, ne samo proklamuju i dokumentuju, već nužno celovito i dosledno ostvaruju, a naročito, bez izuzetka, sudski, nezavisno i nepristrasno štite od svačije i svake samovolje.

Ako je javni poredak određene države neprotivurečan sistem ključnih pravila, institucija, mehanizama i vrednosti – onda se višegodišnje stanje u Srbiji, najblaže rečeno, može kvalifikovati kao autoritarno održavani štetočinski vaninstitucionalni nered. Nesnošljiv psihički i fizički pritisak. Pusto bezakonje i ogromne trajuće zloupotrebe.

A ako je javni interes u svim njegovim oblicima, per definitionem, legitimna rezultanta nasušnih potreba jedne društvene zajednice, onda se u našoj zemlji takozvani državni i nacionalni postulati – populistički propagirani od aktuelnih vlastodržaca – svode na svežanj pabiraka besramne privatizacije opšteg dobra, otimačine, sebičnosti i laži. Pesimistički uzev, da li nam (to) preti suštinski „kraj prava“, fundamentalno različit od Fukujaminog „Kraja istorije“?

Nota bene: vera nije isto što i poverenje, a formalnopravna država se često razilazi sa vladavinom uglednog jurističkog korpusa.

S druge strane, za očekivati je da će se množina činovnika izvršne grane vlasti u sadašnjoj Srbiji, posebno u policiji, nekog skorog dana, tokom principijelnog sudskog procesuiranja, poz(i)vati na uveliko bajatu floskulu da su „samo izvršavali naređenja, odnosno obavljali pripadajuće službene poslove“. No, već sada oni treba da budu duboko svesni da je njihova pravna i moralna dužnost bila i ostala da se ne povinuju nečasnim, nezakonitim, posebno ne teško kriminalizovanim nalozima pretpostavljenih. Jer, osetno manje zlo je rizikovati disciplinsku sankciju u poređenju s drastičnim gaženjem struke i sledujućim neizbežnim potpadanjem pod krivičnu odgovornost i kaznene mere. U načelu, ne sme se dopustiti da ogoljena državna sila, osobito puka upravna hijerahija, ima prvenstvo spram vladavine etičkog prava, specijalizovanih znanja i istine.

Rečju, hoću da verujem da ubrzo dolazi vreme kada će se u Srbiji korenito drugačija, autentična dobrobitna politika vratiti u okvire objektivnog i razumnog prava. Na podlozi jednog savremenog i realnog ustava.

Međutim, s kim (sve) i – kako izvesti maločas narečeno? Narod je u znatnoj meri zabrinjavajuće politički neobrazovan, nezreo i višestruko razdeljen. Od krajnosti onih ostrašćenih do nezanemarljivog broja onih ravnodušnih, pasivnih. Pritom, politički izbori su jedini demokratski izlaz iz ozbiljne krize – ali jedino onda kada su doista regularni, pošteni i slobodni, kristalno čisti! Utopija, naivnost, nemoguća stvarnost??

No, ako izbora u dogledno vreme uopšte ne bude, ili oni budu belodano samo fingirani – postoje i drugi, apsolutno opravdani, u prošlosti, kod nas i drugde, uspešno oprobani izlazi „krajnje nužde“ da se opakom zlu najzad definitivno stane na put. U suprotnom, čeka nas totalna propast, dugotrajni ropac postepenog socijalnog i biološkog (od)umiranja.

Sve u svemu, držim da će nam se – ovako ili onako! – koliko sutra ipak dogoditi renesansa konstitucionalnog rodoljublja protkana proverenim međunarodnim standardima humanosti, savršena normativna higijena, kult prava a ne ličnosti. Dakle, evolutivni koktel rastuće opšte prosvećenosti i posvećenosti skladu valjanih jurističkih regula.

Povezan sa nefasadnom integracijom u bliže i dalje motivišuće okruženje. Potpuno nov politički milje, nadahnut mladošću i otvorenošću, biće tada – nadam se s pokrićem – obeležen stremljenju (ka) normalnosti i redovnosti, ka blagostanju društva i prijatnosti života njegovih jednakopravnih članova. Uz poštovanje njihovih individualnosti i svakovrsnih razlika.

„Skandal započinje onda kada ga policija okonča“. (Karlo Kraus)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.