Pojednostavljen, zapravo, naivan, pogled na tržišta jeste da ona postoje u „prirodnom stanju“ i da je najbolji od svih svetova onaj u kome tržišta mogu da rade bez uplitanja države. Podjednako pojednostavljeno viđenje demokratije je da je to politički sistem u kome izbori daju pravo pobedniku da vlada bez ograničenja.
Naravno, realnost je daleko složenija. Tržišta mogu da funkcionišu samo u okviru institucionalnog i pravnog okvira koji uključuje imovinska prava, sprovođenje ugovora, kvalitetne informacije i kontrolu, i mnoga druga pravila.
Slično tome, dok su izbori od suštinskog značaja za svaki demokratski sistem, stav da „pobednik uzima sve“ prema izbornim rezultatima nije u skladu sa demokratijom na duži rok. Funkcionalne demokratije omeđene su složenim ustavima i drugim zakonima koji razdvajaju izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, štite slobodu govora, okupljanja i mirna okupljanja onih koji izgube izbore. Regulatorne institucije – kao što su agencije za nadzor banaka i organi za nadzor telekomunikacija, prehrambene i energetske industrije – igraju vitalnu ulogu u održavanju uvek delikatne ravnoteže između „slobodnih“ tržišta i postupaka izabrane vlade i zakonodavnih tela. Centralna banka je možda najvažnija od ovih institucija, jer vodi monetarnu politiku (a ponekad služi i kao finansijski regulator).
Politika i regulatorne greške koje su doprinele krizi hipoteka bez garancija – i tako gotovo do kraha američkog finansijskog sistema i teškoća evrozone – dovele su u prvi plan pitanje optimalne ekonomske regulacije i njene veze sa demokratijom. U SAD-u veliki deo republikanaca se zalaže ne samo za ukidanje Ministarstva za energetiku i Agencije za zaštitu životne sredine već i Federalnih rezervi. Po njihovom mišljenju, tržišta i privatne inicijative ne zahtevaju značajniju regulaciju. Uloga politike je da izabere većinu koja može da ukine propise i regulatorna tela. I drugi se širom sveta suprotstavljaju regulatornim institucijama, ali iz drugačijih razloga. Oni tvrde da političari mogu da regulišu i nadziru bez posrednih organa koji imaju određeni stepen autonomije. Po njihovom mišljenju, ovi organi samo otežavaju i ograničavaju ostvarivanje volje naroda.
Ukoliko izabrana vlada želi da banke nude jeftinije kredite grupi preduzeća kako bi zapošljavale više radnika, zašto bi supervizor opstruirao ovu demokratsku volju? Ako je tim preduzećima rečeno da zaposle pristalice vlade kao implicitni uslov za dobijanje subvencionisanih kredita, i to je, takođe, izraz narodne volje ozakonjene izborom. Na drugom kraju spektra su tehnokratski superbranitelji regulatornih tela koji veruju da su političari i birači beznadežno zbunjeni, neobrazovani i često korumpirani. Upravljanje privredom treba da bude povereno kompetentnim i nezavisnim ekspertima, „Platonskim stražarima“ ovlašćenim da rade za više interese države, bez obzira na izborne rezultate i javno mnjenje.
Međunarodni monetarni fond, Evropska komisija i Evropska centralna banka često su viđene kao tehnokratske institucije – koje podržavaju tehnokratske elemente u državama i društvima širom sveta. Na vrhuncu krize evrozone ove institucije (da ne spominjem finansijska tržišta) srdačno su pozdravile izbor ekonomista Marija Montija i Lukasa Papademosa kao visoko poštovanih „tehnokrata“ na mesto premijera Italije i Grčke. Iskustvo u poslednjih nekoliko decenija pokazalo je da je potreban balansirani i „umereni“ pristup ovim pitanjima. Izborni ciklusi (i prateći politički pritisci) su takvi da monetarna politika, bankarstvo, i mnoge druge političke oblasti i ekonomske aktivnosti moraju da budu nadgledane od kompetentnih profesionalaca.
Dnevna politika ne može da dominira regulisanjem tržišta. Nezavisnost centralne banke bila bi najvažnija institucionalna reforma kao osnova za stabilnost cena širom sveta. Ali, ako se nezavisnim tehnokratama dozvoli da utvrde dugoročnu politiku i postave ciljeve na koje ne može da utiče demokratska većina, sama demokratija je u ozbiljnoj opasnosti.
Globalizacija i složenost finansijskih i drugih tržišta čine nužnim da se domeni privatnog delovanja, političkog odlučivanja, i regulacije razjasne. Izazov je utoliko veći jer pojedine regulatorne agencije moraju da budu multilateralne, ili bar međuvladine, s obzirom na globalnu prirodu većine ekonomskih aktivnosti. Razlika i udaljenost tržišta i politike mora biti jasna – i, zbog efektivnosti i legitimiteta, mora biti bazirana na pravilima koja se dobro razumeju, kao i na saglasnosti naroda.
Autor je nekadašnji ministar spoljnih poslova Turske i bivši administrator UNDP-a
Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u SrbijiPratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
