Kada je film „Biće skoro propast sveta“ prikazan u Kanu 1973. (bio je nominovan za Zlatnu palmu i nagradu žirija za najbolju režiju), reditelj Aleksandar Saša Petrović, u to vreme već kanski laureat, izbačen je sa Akademije.
Cenzori su zaključili da on ovim filmom najavljuje propast komunističkog režima, pa je morao da napusti zemlju i ode u Pariz, a kolege koje su ga „drukale“ ubrzo su avanzovale i postale dekani i prodekani.
Jednom od najvećih autora koji je bio važan i za svetski film ostala je ta anatema „državnog neprijatelja“ – 1987, kada mu je preminuo sin jedinac, nisu mu dozvoljeno ni da kupi grobnicu u Beogradu.
Obratio se kabinetu tadašnjeg predsednika Francuske Žaka Širaka, i za petnaest minuta je dobio potvrdu da je za njegovog Dragana obezbeđeno mesto na čuvenom pariskom groblju Per Lažez, na kojem među najvećim svetskim umetnicima danas počiva i Saša Petrović.
Od državnih cenzora koji su im ukidali pravo na rad i egzistenciju tih godina morali su da odavde beže i Dušan Makavejev, Želimir Žilnik, Žika Pavlović…, a Lazar Stojanović je zbog filma „Plastični Isus“ iz 1971. „zaglavio“ robiju.
Svi ovi reditelji u jednom trenutku su bili „zabranjeni bez zabrane“, bili su praćeni od Službe državne bezbednosti, a dosijei o njima postoje i danas.
To sa cenzorima u filmskoj umetnosti nije, dakle, ništa novo, niti je „sefte“, kako bi rekli naši stariji, što je Upravni odbor Filmskog centra Srbije na čelu sa Jelenom Trivan „ukinuo“ Želimira Žilnika, Gorana Markovića i Srđana Dragojevića, tako što je na neregularan način, i mimo Statuta, odbio predlog konkursne komisije da sufinansira njihove filmove.
I to na prvom konkursu za eminentne reditelje, na koje ih je pozvao.
Svako vreme imalo je neku svoju JT, državnu komesarku postavljenu da disciplinuje, kažnjava i eliminiše „nepodobne“ reditelje koji kritikuju vlast.
A skandal je, naravno, i ogroman i dramatičan, i ne tiče se samo kreativnosti ili nepoštovanja prema velikanima koji su Srbiju proslavili u svetu.
Jer, kako se čini, ove „cenzorske“ makaze najavljuju da će i drugi stručni ljudi, u raznim oblastima, bez obzira na respekt koji imaju u profesiji, uskoro morati da paze šta govore u javnosti kako ne bi ostali bez svojih radnih mesta.
Nije, dakle, pukao film samo ovim velikanima, pukao je film svima nama.
Ako dozvolimo da ovo uterivanje straha prođe olako, kao vest koja će već sutra biti zaboravljena, vrlo skoro ćemo, ali u potpunosti, živeti Markovićev film „Specijalno vaspitanje“, ali u režiji AV.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
