Jeste, ipak, pitanje opozicionih političara, u čije pamćenje ne treba sumnjati, zašto se glumi zaborav.

Ovih dana, čovek koji ima običaj da se izjednačava sa Srbijom, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da nije siguran da li će ili ne biti vanrednih parlamentarnih izbora. Za sada je stanje redovno, pa će i parlamentarni izbori biti redovni – 2020. ali ako opozicija bude izrazila želju da ponovo preispita legitimitet vlasti, ne treba isključiti i vanredne parlamentarne izbore. Novija iskustva sa izborima u Srbiji višestruko su značajna lekcija.

Najpre, oni su nas naučili da ne postoji ništa što je prepušteno slučaju. Na biračkom mestu gde je autor ovog teksta imao priliku da bude kontrolor, najglasniji protiv bilo kakvih mahinacija bio je kontrolor upravo iz SNS-a. Samo nas dvoje smo prebrojali glasove svih kandidata. Rezultati na tom izbornom mestu bili su preslikani rezultatima izbora. Ovakvo poštenje SNS kontrolora nije nimalo iznenađujuće, ako se ima u vidu to da su rezultati bili poznati unapred. Vođenje duple evidencije na svakom, pa i najmanjem, biračkom mestu; Celodnevna šetnja neumornih SNS aktivista i dovođenje glasača, uz prethodnu višemesečnu kampanju kapilarnih glasova po svim javnim preduzećima i državnoj administraciji, govore tome u prilog.

Druga važna pouka je, dakle, da izbori ne bi ni bili raspisani, da cela dobro podmazana mašinerija prethodno nije pripremila teren. Poslednje što bi, u takvim okolnostima, bilo potrebno je kaubojska izborna krađa u brojanju glasova ili bilo šta tome slično.

Iz ove dve tvrdnje, da su izbori namešteni, a ne pokradeni i da drugačije uskoro nećemo gledati, može da sledi zaključak da se ova vlast izborima neće ni smeniti. U devastiranoj srpskoj opoziciji, kojoj je gotovo potpuno uskraćen medijski prostor, nekim čudom preovladava nada da će baš izborima uspeti da promene stvari. To, nažalost, nije najgore.

Prisetimo se tog “prevrata” 2012. SNS je tada na sva zvona trubio o korupciji, nepotizmu, partokratiji i kronizmu. Tada, mnogo od onoga što su komunicirali sa svojim i razočaranim glasačima i apstinentima, ipak je bilo istina. Preko decenije se trošio i na kraju potrošio kredit demokratskih promena. Beli listići nisu bili uspešna akcija zato što su je podržali brojni i razni influenseri, već zbog toga što su glasači, posle svega čemu su svedočili i osetili na svojoj koži, bili spremni na takvu akciju. Želeli su je, podržali su je, učestvovali su u njoj. I dok demokratskoj Srbiji nije bilo najjasnije šta se dogodilo, ovome što sada imamo, bilo je savršeno jasno.

Period koji je usledio bio je samo konsolidacija autoritarnog režima. Sve bržu i intenzivniju okupaciju medija, u stopu je pratila okupacija privrede prvo od najkrupnijih pa do sve sitnijih igrača. Poruka je bila jasna – nema više nikakve autonomije i prava građana, niti se tako nešto sme dopustiti. Taman kad je svima već postalo jasno da od obračuna sa korupcijom nema ničega, nestalo je prostora za politiku.

Oni koji su decenijama u politici, mogu da se ugledaju na Dačića i njegov karijerni put. Šta bi bilo da je on odustao i povukao se u mišju rupu, zauvek odrekao politike, početkom 2000ih? Umesto toga, sadašnji ministar inostranih poslova nastupao je po zabavnim emisijama, pretečama rijalitija, davao intervjue, lobirao, okupljao oko sebe one koji su mislili, i danas misle da Milošević nije grešio toliko, već je, naprotiv, nad njim i njegovim režimom izvršena ogromna nepravda, debelo podmazana sa Zapada i podržana od domaćih izdajnika. Tako je Dačić sačuvao svoje kadrove, verne glasače, ali i postepeno postao ključni igrač (“Ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer” igrač).

Isto kao što ne treba odustajati od liberalne demokratije, jer je nismo ni iskusili, ne treba odustajati, šire, ni od politike. Politika prevazilazi stranačko organizovanje, zloupotrebu parlamentarizma, zakonodavstva i kršenje svih zamislivih praksi razvijenog građanskog društva. Ona je pravac u kojem neko društvo ide.

Prema jednoj uticajnoj teoriji pred svima nama je uglavnom tri izbora – otići, dići glas ili se prikloniti (exit, voice and loyalty). Aleksandar Vučić nije nikakav voljeni lider. Da je tako, ne bi bilo potrebe da na svoje skupove dovozi autobusima publiku kojoj će koordinator govoriti kako da se ponaša sa reklamnim materijalima; Da je tako, ne bi bilo potrebe za tzv. internet timovima, popularno botovima koji spremno reaguju na svim društvenim mrežama; Da je tako, ne bi bio prisiljen da kupuje glasove i mesecima unapred priprema izborni rezultat. Njegov uspeh (loyalty), procenat osvojenih glasova u direktnoj je vezi sa porastom broja ljudi iz doslovno svih društvenih slojeva koji napuštaju Srbiju (exit).

Već smo jednom, na neki način, glasali protiv ovoga 2012. SNS-ovu predizbornu kampanju iz te godine treba gledati kao program koji se dosledno sprovodi od tad, drugi, uostalom, nisu ni imali. Mnogo vode će proteći pre nego što se to ponovi. Vreme je da se opozicija pozabavi politikom. Razdvojiti politiku od etike, svesti je na strančarenje i izborni inženjering, začarani je krug gubljenja izbora od SNS-a. Zadatak opozicije više, i u ovim okolnostima, nije da animira glasače da podrže određenu opciju na izborima. Zadatak opozicije da pročisti svoje redove, gde je i koliko moguće, i da svima nama ponudi nadu u to da ima smisla dići glas (voice) protiv ovoga.

Dok se ne omogući to da nema više igranja poluistinama, već postoji prostor samo za ogoljenju smešnu laž, opozicija ne postoji, a ljudi će bežati iz Srbije ili prodavati svoj glas (kako ko – neko za radno mesto, neko za jednu crvenu a neko za paket ulja, šećera, brašna i paštete).