Na osnovu toga što je RTB Bor među prvima i glasno podržao novi Zakon o radu. Jer, Aleksandar Vučić ne bi nikad dozvolio da ga tako javno i glasno podržava neko ko svoje dugove ne podmiruje. On bi takvu podršku odlučno odbio. Pa čak i ako bi se njemu, budući da ima meko srce, tako nešto neoprezno omaklo, tu je Aleksandar Vulin da ga strogo i odlučno vrati na pravi put.

Reforme su sigurno počele. „Simpo“ iz Vranja firma o kojoj kruži legenda „da znate oni nisu plaćali porez ni za vreme Miloševića, ni pre Miloševića ni posle Miloševića“, platila je porez. Kako znam da jeste? Lepo. Ni od njih Vučić ne bi primio pismo podrške da je drugačije. A „Organizacija sindikata i celokupno rukovodstvo kompanije Simpo iz Vranja pruža apsolutnu podršku vladi u pripremi, donošenju i usvajanju seta reformskih zakona, a pre svega Izmena i dopuna Zakona o radu“. Nisam vam ovde bambadava pomenula i Miloševića. Ova pisma podrške nisu samo mene podsetila na same početke njegovog vremena, kad su posle čuvene 8. sednice po medijima objavljivani čaršavi pisama podrške Miloševiću od svih mogućih preduzeća. Da li je među njima i među prvima bio Simpo? Pa, šta da vam kažem. Posle se po skupštinskim kuloarima pričalo kako su ovi iz Simpa u poverenju pričali kako im je tekst telegrama stigao iz Beograda, oni su ga samo potpisali. Eto. Ne brinite ništa. Sve teče, ništa se ne menja.

ZA KOGA JE PISAN ZAKON O RADU: Čitalac koji se potpisao kao Mihailo Štajnfeld napisao je u komentaru uz moju prošlu kolumnu da se „postojeći Zakon o radu primenjuje samo u državnim firmama i, možda, ponekim privatnim. I novi zakon će se takođe odnositi samo na rad u državnom sektoru. Dakle, pravo je pitanje kako je moguće da se Ustavom zagarantovana jednakost (u zapošljavanju a i van toga) tako drastično krši , i da se sve to bagateliše raspravom ili njenim nedostatkom o smenskom radu, godišnjem odmoru…“ E ovo jeste pravo pitanje? Da li se odredbe Zakona o radu, ma kakve bile, primenjuju podjednako na sve zaposlene u Srbiji. Odgovor je naravno: Ne. Ali za razliku od čitaoca Štajnfelda, ja smatram da se odredbe Zakona o radu a naročito ove reformske odredbe koje su upravo usvojene neće primenjivati upravo na javni sektor, zbog čijeg se dovođenja u red navodno donose, nego samo na privatni. Zašto? Prosto zato što javni sektor ima sindikate, a privatni sektor, naročito, originalno privatni sektor na sindikate ne sme ni da pomisli. Za ovo masovno uskraćivanje prava na sindikalno organizovanje ne da niko ne haje, nego se kampanjom diskreditacije sindikalnih rukovodilaca pravi tle ne samo da vladajuće stranke preuzmu sindikate i zaposednu ih svojih poštenim poslušnicima nego i da se postojeće stanje u privatnom sektoru utemelji. Zašto je ovo važno? Zato što zakon definiše minimalna prava radnika, i upravo usvojenim izmenama ih smanjuje. Niko ne brani sindikatu da u pregovorima s poslodavcem prava iz zakona poveća. Ako sindikat postoji. A sindikati i to vrlo jaki postoje samo u javnom sektoru. Među prvima su najodlučnije i na opšte iznenađenje izmene Zakona o radu podržali šefovi revolucionarnih sindikata rudarskog basena Kolubara Miodrag Pici Ranković i Milan Đorđević Đogin. Moram da napravim digresiju. Ranković se pre par godina u razgovoru sa mnom malo je reći zgražao nad nama novinarima („trebalo je da zapalite Beograd“) kad su ono hteli da donesu onaj Zakon o informisanju. E pa Zakonom o radu je ukinuta naknada od 26 odsto od osnovne zarade za smenski rad. Kolubara je svojim radnicima proteklih godina isplatila milione evra na ime tog smenskog rada, plus kamate jer ga nije kako je dogovoreno obračunavala, plus sudski troškovi jer su je njeni radnici zbog toga tužili. I pošto su te pare isplaćene, Kolubara je nastavila po starom, pa je sad radnici opet tuže… I sad vi meni recite, nije li i vama neobično što su Ranković i Đorđević, budući radikalni sindikalni aktivisti, podržali ovakvu štetu za svoje sindikalno članstvo. Neću ovde da prepričavam šta se po dosta obaveštenoj čaršiji priča, ali još čekam odgovor na pitanje koje sam poslala portparolu Kolubare pre nekoliko meseci o broju automobila koje firma stavlja na raspolaganje sindikatu. A čekajući odgovor na to pitanje sad ću da čekam i na dalji razvoj događaja: da vidim da li će sindikati Kolubare da se izbore za kolektivni ugovor kojim će im se i dalje plaćati smenski rad. Za razliku od radnika u privatnim firmama koje nisu imale sreću da imaju Rankovića i Đorđevića.

Inače, ne postoji nikakvo evropsko radno pravo. Postoje direktive koje su vrlo neobavezujuće, ali moram ovde da podvučem da jedna od njih posebnu pažnju posvećuje smenskom radu i njegovom plaćanju, a posebno posledicama po zdravlje ljudi i tog smenskog ali naročito noćnog rada.

U prilog mojoj tvrdnji da se pooštravanje radnih propisa neće odnositi na javni nego samo na privatni sektor je i nova odredba o isplati otpremnina za vreme provedeno na radu samo kod poslednjeg gazde. Ona se, piše u zakonu, ne mora odnositi na 177 firmi u restrukturiranju, dakle državnih firmi, kako su doduše tražili sindikati, a što je po mom mišljenju u najmanju ruku upitno. A s obzirom na troškove koje su te firme već proizvele i dugove kojima su u propast oterale more drugih ni krivih ni dužnih firmi.

Ruža Ćirković