Rekvijem za normalizaciju

Ali ako već nemamo su čim pred Miloša, poznati su nam stavovi aktera budućeg sporazuma. NJihove pozicije govore o različitim tumačenjima realnosti koja vode do jednog od tri moguća scenarija normalizacije.

Vučić je započeo unutrašnji dijalog sa otrežnjujućim „nije sve na Kosovu srpsko, ali nije sve ni albansko“. Potom je u toku dijaloga apostrofirao da bi obe strane morale „nešto da izgube“ kako bi se došlo do sporazuma. Na kraju je, u susretu sa predstavnicima Nacionalnog konventa istakao procenu da će do 2030. Štrpce biti jedina opština južno od Ibra sa većinskim srpskim stanovništvom. Realnost je podela Kosova. Ova ideja polazi od pretpostavke da Srbi nemaju budućnost na nezavisnom Kosovu. Priština nije spreman da im garantuje autonomiju u okviru ZSO, a svi njeni napori svode se na okupaciju/integraciju severa. Potrebno je trajno razgraničenje.

Za Prištinu realnost je da dođe do međusobnog priznanja Srbije i Kosova. Stolica u UN je nedovoljno ostvarenje. Potrebno je još i da se formiranjem ZSO izbegne „bosnizacija“ Kosova. Briselski sporazum je u suprotnosti sa kosovskim ustavom. Deset srpskih opština, teritorijalno nepovezanih, pretežno ruralnih, demografski i infrastrukturno osakaćenih predstavljaju pretnju po jedinstvo Kosova. Teritorijalni integritet i suverenitet Kosova je potrebno odlučno braniti, posebno na severu, gde je neminovna „integracija“ severnog i južnog dela Mitrovice. Srbija je agresor kome ne smeju da se čine ustupci.

Poslednji i presudan akter je međunarodna zajednica. Za njih je tema Kosova završena. Prihvatanje realnosti podrazumeva proces u kome bi Srbija trebalo da se pomiri sa nezavisnošću Kosova. Nema podele ni razmene teritorije. Kosovo mora da ostane multietničko ali bez mogućnosti za separatizacijom nekog dela. Bez formalnog priznanja od Beograda, ali sa deblokadom članstva Kosova u međunarodnim organizacijama uključujući i stolicu u UN. Do sporazuma u oročenom, maratonskom pregovaranju. Sporazum koji bi sam po sebi normalizovao odnose, istovremeno proizveo i garantovao sprovodljivost. Konačno, prihvatanje realnosti znači skidanje teme Kosova sa dnevnog reda.

Pogrešni motivi sve tri strane vode do neostvarivih ishoda. Dok Beograd postaje razrok od proklamovane suštinske autonomije i priželjkivane podele Kosova, Priština nastoji da svoju celovitost ostvari kao monoetnički projekat bez prava na različite identitete i autonomiju. Zapad smatra da je vreme da okonča nedovršen projekat; Delimično slobodno društvo na Kosovu nagradi punim međunarodnim priznanjem, a Srbiji obezbedi članstvo u EU, ćutanjem na neostvarene standarde.

Shodno različitim „realnostima“ i normalizacija može biti: stvarna, privremena i u formi odugovlačenja. Stvarna normalizacija zahteva istorijski dogovor. Napuštanje mitomanske matrice koja služi za selektivan izbor tema iz istorije u svrhu delegitimizacije druge strane. Suočavanje sa prošlošću koju su obeležili nerazumevanje, sukobi i zločini. Za stvarnu normalizaciju potrebna su dva uslova – hrabre i odgovorne političke elite koju podržavaju zrela i otvorena društva.

Budući da nisu ispunjeni uslovi za stvarnom, privremena normalizacija bi značila postizanje sporazuma pod snažnim pritiskom EU. Namamljene evropskom budućnošću, političke elite bi se obavezale na sporazum koji bi nevoljno primenjivali u praksi. Privremenost se ogleda u pravnom sporazumu bez društvene saglasnosti. Bilo kakva promena političkih okolnosti i konstelacija snaga obnovila bi stare konflikte.

Na kraju, normalizacija kao odugovlačenje predstavlja aktuelnu strategiju. Nijednoj strani ne odgovara istorijski dogovor. Konstantna „normalizacija“ bi predstavljala nepresušni politički kapital između rundi pregovora u Briselu i ekscesnih situacija na terenu. Političke elite bi ujedno bile deo problema i rešenja, a to im osigurava da proizvodnjom kriza trajno zarobe sopstvena društva.

Normalizacija će se od od aktuelne forme odugovlačenja snažnim međunarodnim pritiscima pretvoriti u privremenu. Za stvarnu normalizaciju odnosa ne postoji većinska volja ni kod Srba, ni kod Albanaca. NJome nisu oduševljeni ni medijatori pregovora. Ipak, ne bi trebalo smetnuti s uma da ukoliko i ova generacija donosioca odluka propusti priliku za iskrenim, odgovornim i kompromisnim rešenjem, biće to jedan sveobuhvatni, pravno obavezujući, sporazum o trajnoj normalizaciji konflikta.

Autor je asistent Fakulteta političkih nauka