foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)O lošem stanju u srpskim medijima toliko se često govori da je mnogo što šta u vezi s tom temom postalo najopštije mesto. Pisati i pričati danas o medijskom mraku, jednoumlju u javnim glasilima, kulturi nasilja koju šire poltronski tabloidi ili opštoj nekulturi koja se emituje s privatnih a nacionalno-frekventnih televizija, odavno nema smisla i jedino zavređuje onaj narodski komentar: žali Bože hartije ili vremena gledalaca.
Ipak, povremeno se dogodi ponešto o čemu vredi reći i koju reč više. Takva su, recimo, bila medijska dešavanja koja su pratila ProGlas i sve pojavne forme njegovih odjeka među građanima, pri čemu je od svega što se u javnom prostoru dogodilo za mene najupečatljivija bila (gromoglasna) tišina na RTS-u.
Da se podsetimo, proglas ProGlasa je pročitan i promovisan u utorak 7. novembra u Medija Centru, a istog popodneva je počelo pridruživanje onih kojima se svidela ideja o kulturnom (i kulturološkom) buđenju građana Srbije. Potpisivanje je krenulo dva dana kasnije, tako da danas, desetog dana od objavljivanja proglasa i osmog dana od početka potpisivanja podrške, ovoj akciji za korist civilnog društva pridružilo se više od 105 hiljada ljudi.
Toliko o (trenutnim) reakcijama građana, a sada da vidimo kakav je presek medijskih događaja za ovih istih deset dana od kada ProGlas postoji. Slobodne televizije su već u utorak popodne bukvalno gorele, a slično je bilo i u dnevnim i nedeljnim listovima koji nisu na usluzi naprednjačkoj vlasti; članovi ProGlasa su se tih dana pojavili gotovo u svakom nevučićevom glasilu najmanje jednom, u nekima i više puta. Za sve to vreme u novinama i televizijama čiju uređivačku politiku (i čast) kontroliše naprednjačka vlast, trajali su napadi na ProGlas. Bili su to prvenstveno napadi ad personam, veoma retko oni ad Manifestum, a njihov sadržaj je bio najviše diktiran prethodnim „zaslugama“ pojedinih članova ProGlasa, to jest (ne)delima iz njihove aktivističke prošlosti; najgore su prolazile najpoznatije ličnosti iz ProGlasa, osobe iz prvog reda na konferenciji za štampu, koje su i ranije prilično ljutile Vučića i njegove medijske vukove (ali ne one gorske, već vukove požmirepe, dodao bi M. Đilas).
Bilo je u tim klevetama dosta toga za priču, ali o njima u nekom drugom tekstu, ovde želim da podvučem nešto što je daleko važnije od prikaza kulturnog kontrasta između N1 i Pinka ili između Danasa i Informera. Reč je o činjenici da ProGlas nije dobio nijednu sekundu prostor-vremena u Dnevniku RTS-a 1 – simbolu informativnog programa Javnog servisa i glavnom nosiocu medijske tame u Srbiji.
Nijedna sekunda o ProGlasu u prime time TV Dnevniku RTS-a predstavlja nasilje nad jednakim pravom svih građana Srbije da budu informisani, nešto što je za mene puno gore čak i od dva sata neprekidnog olajavanja u emisiji Hit Tvit ili nekom sličnom neoriginalnom TV sadržaju na televizijama na kojima je Vučić i urednik i Bog. Pokušaj RTS-a da stvar ublaži (ne-može-biti-kraćim) prilogom u jednoj dead time emisiji na Prvom programu, u pogledu infomisanosti građana nije bio uspešan, ali je uspeo u tome da je svako mogao i da razume ovaj niski urednički bezobrazluk i da istovremeno upita one koji danas vode Javni servis: Šta radite, bre?
Šalu ovde ostavljam po strani i počinjem – izvinite na pretencioznosti – jedan lični razgovor s rukovodstvom RTS-a; naime, ja sam im jedno pitanje slično ovome već ranije postavio. Bilo je to u januaru 2020, kada sam podržao apel rukovodstvu RTS-a da promeni svoju uređivačku politiku i o svim društveno važnim temama počne da izveštava objektivno, nepristrasno, a ne poslušno i kukavički, kao do tada. Apel je napisao kolega Slobodana Prvanović, naučni savetnik Instituta za fiziku i lično ga pročitao ispred zgrade u Takovskoj, uz prisustvo nas nekoliko profesora Beogradskog univerziteta. Čitav događaj je bio solidno ismejan i to s raznih strana: govorilo se da nas je bilo sramotno malo i kako smo kao mala grupica ispred velike zgrade RTS-a izgledali još manje, zatim kako ni broj članova akademske zajednice koji su apel potpisali, njih 144, nije bog-zna-šta, a tadašnji predsednik Upravnog odbora RTS-a, prof. Vladimir Vuletić, na televiziji se prema tekstu apela odnosio kao nastavnik koji ispravlja pismeni zadatak svojim učenicima (slično ružno se prema tekstu aktuelnog proglasa ponela i novinarka/“nastavnica“ Ljubica Gojgić u svojoj autorskoj TV emisiji).
Meni su tada sve te zamerke apelu koje su se svodile na broj prisutnih ili broj potpisnika, ili one koje su se bavile detaljima u tekstu izgledale bedno, u svakom slučaju puno jadnije od nas desetak koji smo onog januarskog dana stvarno cupkali u mestu i čekali da još neko dođe pa da počnemo. Ono što mislim sada, mislio sam i onda i napisao tekst u Danasu u kojem sam insistirao samo na jednom jednostavnom pitanju (iz naslova): Ljudi, da li je vama ovo što radi RTS u redu? Jer ako jeste, zašto se trudite oko toga da apelu zamerate ovo ili ono i zašto vam je važno da li ga je podržao jedan ili 140 profesora?
ProGlas nije fokusiran na rad Javnog servisa već na temeljni problem današnjeg srpskog društva, a to je (ne)smenjivost vlasti, ali Javni servis je važan jer je upravo on uticao (i još uvek utiče) da se taj temelj ozbiljno potkopa. Borba za Srbiju bez odurnih rijalitija i za uljudnije privatne medije vodi se pre svega protiv ovog i ovakvog RTS-a (napisano još 2020). Da nije već anesteziran autocenzurom, RTS bi još u utorak 7. novembra emitovao normalan prilog o ProGlasu, pa bi mnogim ljudima bilo makar jasno zašto nas odjednom tako besomučno napadaju na Pinku. Ovako, o postojanju ProGlasa pojedini građani saznaju tek iz ružnih kleveta, pa neko ko čita samo najjeftinije novine može da pomisli da smo se okupili da bismo pružili podršku Bjelogrliću i Majiću za scene nasilja u njihovim filmovima, odnosno knjigama.
To što nacionalnu frekvenciju trenutno imaju mediji iz naprednjačkog kaveza jeste problem, ali sve bi to bilo manje grozno da je RTS njihov medijski protivotrov, kulturološka vakcina koja bi morala da dospe i u poslednju kuću u Srbiji. RTS je sve suprotno tome – zavaravajući se da je to što sam ne laže opravdanje za to što okružen lažima ćuti, RTS je odavno postao normalizator dezinformisanosti građana i primarni razlog što je u Srbiji ozbiljno medijski onoćalo.
Onomad, u januaru 2020, čelnici RTS-a se nisu ni osvrnuli na naš apel za promenu uređivačke politike jer iza njega tobože nije stao dovoljan broj profesora. Rekao sam i tada da je to pogrešan pristup, to je kao kad vam zakuca ćerkica od komšije ispod vas i kaže da iz vašeg stana curi voda, ali vi tu informaciju ignorišete čekajući da vam se na vratima pojave i svi ostali koji žive u tom stanu i potvrde da je kod vas problem. Danas, pune tri godine od apela iz 2020, na vrata u Takovskoj simbolično je zakucalo više od 105.000 građana Srbije, ali ni sada im niko ne odgovara. Očito da oni iz rukovodstva RTS-a misle da ima još vremena i da će biti još upozorenja. Pa dokle više – znaju li?
Autor je profesor univerziteta, redovni član SANU, jedan od inicijatora ProGlasa
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
